Cedila sam srce na hartiju.
Poklonila sam redovima noći.
Slova sam na dane nizala.
I po kalendarima sam hvatala beleške duše.
Nema te salvete koja penkalo nije upila.
Nema tog papira kog nisam gužvala i ispravljala.
Nema tog mastila koji mi pod kožu nije ušao.
Nema tog opisa koji ti nisam uz ime stavila.
Mamurna od inspiracije,
nesavršena slova do savršenstva sam slagala.
I sve da bih te dočarala.
Da bih te pred svetom oživela.
Da mi je samo da ti kažem ljubav, onako kako se govorila nikada nije .
Da mi je da ti napišem što se do sada nije pisalo.
Nešto mnogo dublje od “volim te”.
Nešto mnogo duže od ” zauvek”.
Nešto mnogo jače od “ljubavi”.
Da mi je da ti poklonim tu reč, da bude samo tvoja.
Da je tuđe usne ne prljaju i ne poklanjaju svima.
Samo jedna reč da tvom postojanju parira.
Ali kada o tebi pišem, um kao da zaćuti.
Valjda se utiša pod naletom lepote.
Pa mi olovka samo srca na papir ređa.
I lakše mi je da ti nacrtam ljubav, kao Pikso.
Lakše mi je da otpevam osećanje, kao Gotye.
Sve mi je lakše nego da te u stih smestim.
Svaka reč je pored tvog imena mala.
Svaki je opis tako običan pred tvojim postojanjem.
Ništa se sa tobom meriti ne može.
Uništili su i ljubav i voljenje.
Pojednostavili su osećanja.
Izlizali su stihove.
Ukrali su mi svaku reč iz usta.
Nedorečena sam.
Nedorečena pred tobom ostala.
Neke stvari valjda i pisci prećute.
Ja sam, eto, tebe svetu prećutala.
Možda si i sigurniji u mom srcu, nego što bi u mojim slovima bio.
Možda si ti ona tišina u kojoj plivam kada mi je dosta misli.
Izgleda da je baš to tvoje ime onaj opis ljubavi, koji godinama penkalom po papiru tražim.
Autor: Anđela Češljarac ◊ Izvor fotografije: Pinterest
