Prećutaću ti, dušo,
Sve muke moje
I sanjive oči
Što dok te gledaju
Postaju druge boje.
Prećutaću ti onaj cvet
Koji zovem tvojim imenom
I gajim u kutku srca
Onom jednom, skrivenom.
Prećutaću ti nju
Voleo sam je, znaš,
Ali to je bilo
Nekada davno, baš.
I ti prećuti njega
Lepo je što smo voleli,
No, sada ima nas
I valjalo bi, ludo
Ovu našu ljubav
Živeti na sav glas.
Lidija ne govori često o sebi i to joj je oduvek najteži sastav na zadatu temu. U svojoj glavi spava u cveću, kupa se u čokoladi, peva, piše, voli i pleše.