Znaš, razmišljam nešto…Ja nikad nisam tražila nekog za, onako, da mi otvara vrata, pridržava kaput, prati me kući i proverava jesam li bezbedno stigla.
Ja nikad nisam tražila nekog za porodični ručak, cveće za mamu, piće za tatu i idealan nedeljni ugođaj. Jer ne postoji idealan nedeljni ugođaj koji uključuje tatu i nalickanog mladića koji se preznaja u tri puta većem odelu jer ćale po ko zna koji put potencira čuvenu vazdušnu pušku (koju zapravo i nema).
Ja nikad nisam tražila nekog da mi kaže da sam vruća i da imam temperaturu. Da me pošalje pod hladan tuš, sačeka sa toplom pidžamom i smesti u krevet da se preznojim dok mi pušta omiljenu seriju da se uspavam. Nikad nisam molila za nekog ko će da dežura pored mog jastuka sa čajem i limunadom dok mi se kosa pretvara u gnezdo a podočnjaci u crne rupe.
Ja nikad nisam tražila nekog da pamti dan, mesec i godinu. Nekog da proslavlja svaki mini-jubilej, ostavlja romantične poruke svuda po stanu i na ulici izvodi onu filmsku stvar sa zagrljajem. Nikada nisam patila za kasnonoćnim pozivima, zapravo, znaš da mrzim pozive, i nikada ih nisam tražila pijane, da ih puštam nazad. Ili da ih bilo kakve puštam nazad kad jednom zajebu stvar.
Ja nikad nisam tražila nekog da mi kopa po prošlosti, kroji budućnost, ispravlja krive Drine i pravi od mene pravu osobu za sebe.
I, znaš, bejb, sad kad pogledam u sve to…
Ja nikad nisam tražila tako nešto, a možda je trebalo.
Štaviše, verovatno je trebalo.
Al’ ja sam, budala, navikla da tražim tebe.
Samo što, jebiga, više ne znam gde.
Ne igram balet pa uz čips i pivo piruete pravim na papiru.