Možda bih ti pisala pesme
I rekla ti da te volim,
Negde na tavanu naše kuće
Dok prebiremo po starim albumima
I crno-belim fotografijama
Možda bih viknula “Mili!”
Kada te ugledam kako me čekaš
Na drugoj strani ulice
Da prepešačim tih par metara
I smestim se u tvoje naručje
Možda bih ti ispekla kolač
Na onaj naš poseban dan,
A ti bi meni skuvao čaj
Pa bismo zajedno stvarali
Neko naše bolje sutra
Možda bih ti nekada priznala
Kako sam bila ljubomorna
Na rubove tvoje košulje
Kada si mi one noći pustio ruke
Ne bi li ih popravio
Možda bih se nekad
Durila kao dete
Kada se kasno vratiš kući,
A obećao si da ćemo večerati zajedno
Možda bih te čuvala dok spavaš
I budila ako šta loše sanjaš
Brisala znoj sa čela
I privijala na grudi
Možda bih te pravila
Od perja iz jastuka,
Od svilene postelje,
Od vodene pare
Možda bih ti volela mane,
Izmišljala vrline,
Docrtavala osmehe,
I terala brige
Možda bih ja,
Možda bih ja sve to za tebe,
Ali ti za mene možda
Zapravo i ne postojiš.
Lidija ne govori često o sebi i to joj je oduvek najteži sastav na zadatu temu. U svojoj glavi spava u cveću, kupa se u čokoladi, peva, piše, voli i pleše.