Daleko je od dobrog, ali nije ni loše. Ne smem se žaliti.
Tu i tamo prošetam pored reke, u svitanje, kada je pusto. Sedim na mokroj travi i gledam u vodu. To me smiruje. Preko dana sam svuda, volim da se krećem. Obiđem ceo Beograd. Nema lepšeg mesta na ovom svetu. Ja eto, nisam putovao, ali sam siguran da lepše od Kalemegdana ništa ne može biti.
Prozborim koju u prolazu sa ženama koje prodaju ruže i lale. Mahnem bakama koje postavljaju svoje tezge. Uvek su nasmejane. Uvek su tako dobro raspoložene.
I kako ja onda da se žalim?
Ponekad hranim golubove, a ako imam više hrane bude i za pse. Životinje su najzahvalnija stvorenja. Njihova ljubav nema granice. Niko me pomnije nije slušao od njih. I sve to zbog korice hleba i trenutka pažnje. Kako ja da se žalim, kad sam bar sposoban da nađem hranu?
U autobusima posmatram ljude. Najzanimljiviji su mi oni zagledani u prozor. Pitam se o čemu li misle. Da li ih nešto muči? Retko su nasmejani. To mi nije zanimljivo.
Volim kada me deca zagledaju. Njihova lica su tako nevina. Oni nam nikada ne misle loše. Znatiželjni su, otkrivaju svet. Zato im ne zameram pomne poglede. Bude mi baš milo. Sve dok ih roditelji nasilno ne odvuku na drugi kraj ulice. Verovatno nekuda žure. Ljudi u današnje vreme nemaju luksuz da stanu. Da zakoče. Da ugase automobile. Da sednu na pod i da jednostavno ćute i uživaju u tišini. Ja to često radim. Kako bih onda smeo da se žalim?
Volim da posmatram mesec. Ceo grad se ugasi, a samo je on budan. I možda po koji zaljubljeni par u soliterima. Još jedan dan je tada gotov, kakav god da je bio – bio je dobar jer se dogodio.
Ne mogu da se žalim.
Jedino mi je hladno zimi. Kartoni budu vlažni, a stara ćebad puna rupa, pa mi duva. Ugreje me činjenice da ću se ujutru probuditi živ i da ću imati priliku da nekog nasmejem, ili da se ja smejem.
Nemam udoban kauč, ratu za kredit, automobil na parkingu, a čak ni ne znam da vozim. Nemam radno vreme, besnog šefa i lepu sakretaricu, jer sam odavno ostao bez posla. Nemam osiguranje, benefcije i topli obrok, a i zdravlje me već dugo ne služi.
Izgubio sam mladost jureći po ulicama Beograda. Imao sam sve osim vremena. Vremena da zastanem i pogledam oko sebe. Svašta promiče kada žurimo. Promakne čitav jedan život. I ni ne shvatimo da smo se izgubili.
I kako onda da se žalim? Kako kada razumem život? Da nije ovako kako je sada, možda ne bih umeo da se smejem, kao ni prolaznici koje srećem. Možda bih bio čovek punog novčanika, a praznih grudi, a to mi deluje tužnije od mokrih kartona.
Kako da se žalim kada mi je više žao praznih tela koji lutaju, a ni ne znaju kuda su pošli?
Ja bar znam da ne idem nikuda.
Autor: Anđela Češljarac
