Možda…
Kada dođe neka tuđa jesen i kad se vrate neke prošle zime.
Možda kad se svet u oku skupi, a cipele postanu preteške za nove rute.
Možda me se jednom setiš…
Kad se budu puštale neke setne pesme i kada se napiju čak i svirači,
A čaša bude pri dnu, a ti još dublje.
Možda tamo, između dva ćorsokaka, kod već povijenog divljeg kestena,
Umoran od posla i malo od života, zastaneš.
Možda me tada sretneš.
I možda mi se očima nasmeješ,
a ja ti raširim ruke.
Jer putuje ovaj život dragi.
Putuje bez povratne karte.
Putuje i ne pita da li bi neko da se ukrca,
Da li je tesno u grudima, ima li mesta za nova osećanja.
Putuje i nosi nas.
Tebe ko zna gde, mene još dalje.
I ne stigoh da ti ispričam anegdote sa posla, da ti se isplačem na ramenu,
Da ti se izvinim što te nisam štedela poslednje večeri.
Ne stigoh da se nasmejem tvojim sedim dlakama,
Načinu na koji stariš, mladosti koju smo imali.
Da ti se izvinim što ne mogu da te razumem,
a ti meni što nisi ostao.
Putuje život, a kofer sve teži.
Samo naviru neka sećanja, odavno zatrpana na dno svesti.
Vučemo za sobom tonu nepotrebnih pitanja, dvoumljenja i sumnji.
Šta bi bilo kad bi bilo?
Da li bismo lepo starili u dvoje?
Da li bih umela da ti oprostim, pa da potom to oprostim sebi?
Možda…
Možda si se baš to isto zapitao.
Posle nekog radnog dana, kada je gužva oko tebe divljala,
A kiša lupala o limeni krov autobuske stanice.
Možda si pomislio kako bi bilo
da smo bili malo manje tvrdoglavi.
Da smo bili manje obazrivi.
Onda ne bismo to bili mi,
ali bismo možda bili neka bolja verzija nas.
Možda, a možda i ne…
Ko će to znati.
Vreme leti i ne možeš ga stići.
U međuvremenu smo jedno od drugog digli ruke,
Ali srca sa tim nemaju nikakve veze.
Ona rade šta im volja.
Možda je tako i najbolje…
Dodir može da zatupi od vremena,
srce voli dokle mu se voli.
Verovatno ne bismo bili idealan bračni par –
Zaključujm, ovako bar zauvek ostaješ moje “možda”.
A nekada je to “možda” sigurnije i od “sigurno”.
Autor: Anđela Češljarac
pinterest.com
