– Šta je bilo, šta se smeješ?
– Ništa, setila sam se nečega. – odgovorila sam sa zadnjeg sedišta.
– A daj, reci.
Setila sam se jednog popodneva. Bilo je negde oko šest sati.
Trebalo je da se nađemo tog dana na Mirijevu, jer je on sestri čuvao kerove dok je ona sa porodicom na moru. A ja u to vreme prilično razorena na više frontova, brzo sam se priklonila ideji da subotu popodne provedem u društvu čoveka koga sam videla jednom u životu. I u društvu kerova, naravno.
Nisam baš bila sigurna odakle meni petlja za tako nešto, ali verovatno i nije bilo do nje, nego do ludosti koje sam uvek imala na pretek, za izvoz što se kaže.
Iako je trebalo da boravim to popodne u stanu njegove sestre, komunicirali smo preko jedne od društvenih mreža, jer, avaj, nismo zalazili toliko u intimu onog drugog da razmenimo brojeve telefone. Ruku na srce, na vreme mu je rečeno “jeste lepa, ali je mnogo zajebana”.
I stajao je tamo na drugoj strani ulice od koje su mene delila dva semafora. Uistinu, činilo se da kerovi vode njega, a ne od njih. Znam da sam mu napisala poruku “pa lepo se vodite vas trojica” ili već tako nešto. Davno je bilo, sad će tome već godinu dana.
Ne razgovaramo više. Ne čujemo se. Ne volimo se. Možda se nikada nismo ni voleli. Da smo bili zaljubljeni, ja jesam, za njega ne znam. Možda me još malo drže neke lepe stvari. Možda me još malo drži on.
Ne znam.
Al’ različiti smo, to je ono što znam. I kad god igra Partizan, nekad poželim da pokisne, a nekad ne. Ove srede sam to jako želela. Da ga svaka kapljica izudara po telu. Eto tako, tek onako.
Partizan je dobio večiti derbi u sredu.
Nas dvoje nismo.
– Poslaću ti poruku, ne mora ovaj tvoj čovek sve moje jade da sluša. – odgovorila sam sa zadnjeg sedišta i snažno se ugrizla za jezik.
pinterest.com
Lidija ne govori često o sebi i to joj je oduvek najteži sastav na zadatu temu. U svojoj glavi spava u cveću, kupa se u čokoladi, peva, piše, voli i pleše.