Cijeli dan padala je kiša. Nije joj bilo zanimljivo ništa, čak ni knjige koje su stajale na stolu i čekale da počne da ih čita. Svi ti svjetovi među koricama mogli su da budu njeni, a ona je bila spremna da ih sve zamijeni za jedne oči boje lješnika. Nedostajale su joj. Nedostajao joj je vlasnik tih očiju.
Čudno je to nedostajanje bilo. Drugačije. U oči se nikad pogledali nisu. Njegovi prsti se nikad nisu provlačili kroz njenu kosu. Usne im se nikad nisu dotakle.
Neobično je to nedostajanje bilo. Posebno. Milion puta je izmaštala boju njegovog glasa. Milion puta sanjarila o njegovim zagrljajima. Milion puta poklanjala stihove slovima njegovog imena.
Milion puta se zapitala kako. Zašto? Nikad ga nije upoznala. A nedostajao joj je.
Autor: Milica Galić ◊ Izvor fotografije: favim.com
