– Lep si mi. – rekla mu je dok je odmarao glavu u njenom krilu.
– Je li? – rekao je promeškoljivši se u potrazi za udobnijim položajem.
– Mislim, sladak si mi, ali si i lud. Da, mislim da je to dovoljno da mi budeš lep.
– Zato me i voliš. – nasmejao se još uvek zatvorenih očiju.
– Ko ti kaže da te volim?
U trenutku je uzeo u naručje:
– Kaže mi ovo – poljubio ju je u oko – i ovo – a zatim i u drugo.
Jedan dečkić i jedna curica. Malo čudnjikavi tako zajedno. Spoj dva ludila.
Obožavala je da ga posmatra dok svira, sa cigaretom koja dogoreva između prstiju, na koju bi tako zanesen zaboravio. Umela je da u glavi stvori film dana, sa njim u glavnoj ulozi, koji bi odmotavala i nanovo gledala pred spavanje. Nikada ga nije pitala kojim je sve ženama svirao. Najviše je volela da ga onako u prolazu očeše nosem po vratu i poljubi. On bi odložio gitaru, smestio je u svoje krilo i rekao: „Pričaj mi.“. Znala je da ta diverzija uvek pali.
Nije ni on nju pitao kome je posvetila onu pesmu. Nije ga to zanimalo. Nije je pitao zašto lomi čaše u kafani. Voleo je da je gleda kako igra, i ono njeno oduševljenje kada je neko zagrli. A ono što joj nije priznao jeste da najviše voli da ga njen miris probudi ujutru.
Dugo su se tražili, i jedno drugom došli umorni od puta i lutanja. On se sve češće odmarao u njenom krilu, a ona na njegovim grudima.
Nisu objavili na dnevniku u pola osam da su se pronašli. Nije ih bilo briga šta će reći svet. Kada bi ih pitali šta se to dešava između njih, kratko bi uglas odgovorili: „Mi.“
Lidija ne govori često o sebi i to joj je oduvek najteži sastav na zadatu temu. U svojoj glavi spava u cveću, kupa se u čokoladi, peva, piše, voli i pleše.