Mestimično dopadljivo biće

– Postoje momenti kada bih ti rekao tonu lepih stvari i ne bih birao reči, tako se osećam u trenutku. I ti posle toga možeš da pomisliš samo jedno, a to je da mi se sviđaš. I to i jeste tačno u tim trenucima, tad mi se baš sviđaš.
– Znači, ja sam za tebe neko mestimično dopadljivo biće?
– Tako nekako. Recimo.

Razmišljala sam danas malo o tebi. Samo nemoj da se uobraziš, baš je bilo malčice. I lepo sam sročila neke rečenice, ali su nekuda otišle. Isto kao i ti. Ne krivim te, jer Bože moj, nema u tebi energije za tako rizične stvari kao što je ljubav! Te da upoznaš tog nekog, te da ga zavoliš, đavolja je to rabota! Ako neko zna da jeste, znam ja. Ti imaš energije za razvijanje teorija. Obično zavere i obično protiv tebe, bar si me sa tim delom sebe upoznao. I umeš nekada onako nepromišljeno da uvrediš nekoga, koga čak ni ne poznaješ. Ne namerno, ali se desi, pa ispadne gadno. Onda se ni ne kladiš sa tim nekim, po onom starom dogovoru, onda ni ne odigraš onaj obećani ples. Baš bude bezveze.

Ti si momak čudnih zvukova, nema tu prostora za više mene u tvojoj glavi sem jednog mestimično dopadljivog bića. Ali i to je lepo. I prolazno. I verovatno da više i nije tako. Važno je da te sada ne sanjam. Meni bar jer to znači neku na pola ostavljenu priču, a ovde, složićeš se, priče baš i nema. Sem možda ove. I to je dovoljno. A ima i nešto dopadljivo tvoje, a moje. Ono kad đuskam u tvom ritmu. To mi se kod tebe još uvek sviđa. Da, mislim da baš volim da đuskam kada ti daješ ritam. Eto, samo sam to htela da ti kažem.