Noć je bila izuzetno topla, ako uzmemo u obzir da je bio 31. oktobar. Ulicama su šetale raznorazne aveti – vampiri, vukodlaci, veštice, druidi, nimfe, patuljci, benšiji, pa čak i po koja gorgona i jedan zmaj… Ovo je bila noć u kojoj su mogli da zbace svoje maske i budu ono što zaista jesu, stapajući se sa morem ljudi prerušenih u ono što nisu.
I ljudi i aveti su bezbrižno koračali širokim ulicama u potrazi za najboljim maskenbalom u gradu, pritom se glasno smejući i povremeno zapevajući. Niko nije ni slutio apokalipsu koja im se predatorski prikradala. A i zašto bi? Za to zaista nije bilo razloga… Jednoj benši se, dok je prolazila pored kuće sa elegantno izrezbarenim ulaznim vratima, oteo zloslutni krik, ali nije mu previše davala na značaju – neko u toj kući će umreti, a ljudi umiru svakog dana i šta se tu može. Produžila je dalje, a pred kuću je sleteo anđeo veličanstvenih crnih krila. Pozvonio je na elegantno izrezbareno zvonce.
„Ujko! Stigao je! Jesi li spreman?!“, viknula je Milena gledajući kroz prozor anđela kom su krila i dalje otvoreno visila na leđima.
„Evo me, dolazim… Ovaj smoking je zaista neudoban, znaš? Čija je ideja uopšte bila da se obučem kao zver iz ’Lepotice i zveri’?“, brundao je Adam.
„Ne zakeraj. Izgledaš fenomenalno!“, uskliknula je Milena.
„Da… Bez problema bih mogao da se zaposlim u Diznilendu…“, odvratio je Adam.
Milena se na to široko osmehnula i propela na prste kako bi ga poljubila u obraz.
„Srećno!“, prošaputala je čvrsto mu stisnuvši šapu.
„Mhm…“, nervozno izusti Adam i bojažljivo otvori vrata.
„Oh, tako mi i Pakla i Raja, izgledaš izvanredno!“, iskreno je uskliknuo Venera kad ga je ugledao.
A Adam zaista i jeste izgledao veličanstveno – zastrašujuće i veličanstveno. Polako je počinjao tako i da se oseća dok mu se topli povetarac igrao sa sveže očešljanom grivom i dok je njegov oštri pogled upijao prizor ljudi i stvorenja koji su veselo prolazili njegovom ulicom.
„Zašto imam osećaj da nisam jedini koji je… Drugačiji…“, promrsi sebi u bradu, i usmeri upitni pogled ka Venerinim krilima.
„Šta? Ja idem kao anđeo…“, reče Venera nonšalantno.
„Da li zaista i jesi anđeo?“, upita Adam.
„Možda…“, reče anđeo kezeći se koliko su mu to uši dopuštale. „Ajmo!“, dodade i krenu da korača od kuće.
„Divno, prokleo me je anđeo…“, promrmlja Adam i pođe za Venerom, a onda zastade i osvrnu se ka kući. Nije pamtio kad ju je poslednji put bio napustio. Borio se protiv snažnog nagona da utrči nazad unutra i zamandali vrata za sobom, ali mu se odupreo. Naterao je svoje čeljusti da se rastegnu u veliki osmeh, mahnuo džinovskom šapom svojoj sestričini koja ga je gledala sa prozora i požurio da sustigne anđela krila crnih kao katran.
Sara i Sebastijan su sve to posmatrali iz prikrajka.
„Adam je proklet? Prokletstvo zveri? To objašnjava toliko toga! I zašto se povukao iz javnosti, i zašto đavo nije mogao da ga pronađe… To nije maska, zar ne? I ti si video magiju kletve koja ga okružuje, jel’ da?“, šapatom izgovori Sara.
„Da…“, jedva izgovori Sebastijan sve više bledeći u licu, onoliko koliko to jedan beli mačor može.
„To je tako uzbudljivo! Čitala sam o veštici koja je bacila prvu kletvu zveri na onog francuskog princa – moguće da je bila najmoćnija veštica svih vremena! Misliš li da je ovu kletvu na Adama možda bacio neko od njenih potomaka? A ovaj čovek kog Adam prati…“
„Saro…“, tiho izusti Sebastijan, ali ne dopre do uzbuđene Sare.
„Taj čovek nije čovek – to je anđeo! Pravi pravcati anđeo! Da li shvataš šta to znači? Dobro, ne mora da znači, ali može da znači? Oko Adama se, iz nekog razloga, otimaju Raj i Pakao! Ali zašto? Šta bi mogao biti…“
„SARO!!!“, ovaj put viknu Sebastijan.
„Šta?“, prenu se Sara.
„Veštica koja je proklela francuskog princa nije bila veštica nego demon… To je bila Lilit, kraljica i prvi đavo Pakla… A ovaj anđeo… To nije bilo koji anđeo. To je Venera, pali anđeo Raja, kralj i drugi đavo Pakla.“
Sara je buljila u njega razrogačenih očiju.
„Čekaj, čekaj…“, najzad je izustila glasom koji se borio protiv pucanja. „Hoćeš da kažeš da je Adamovu kletvu stvorila…“
„Da…“
„I da je ono tamo sa njim…“
„Da…“
„A povrh svega toga smo zadatak da ga pronađemo dobili od…“
„Da…“
Sara se sa obe ruke uhvati za glavu.
„I šta sad?“, upita nefokusirano gledajući u daljinu.
„Pratimo ga i javimo Samaelu gde je…“, reče Sebastijan trudeći se da zvuči smireno.
„Da… Ne! Kako? Ne možemo… Ne znamo… Ko je? Zašto?“, borila se Sara sa svojim kako olovnim rečima, tako i uzburkanim mislima, a Sebastijan je strpljivo čekao. Nisu morali da žure. Sad su lako mogli da pronađu Adam čak i ako ga izgube iz vida – sada su znali da ne traže čoveka nego zver i to zver sa tako moćnom kletvom da je za sobom maltene ostavljala trag.
„Misliš da Venera zna da Samael traži Adama?“, upita Sara nakon što se malo pribrala.
„Ne znam…“, iskreno odgovori Sebastijan.
„Moram da razgovaram sa njim!“, odlučno izgovori Sara i krenu u pravcu u kom su otišli zver i anđeo.
„Molim?! Sa kim? Sa Venerom?“, preneraženo upita Sebastijan, jureći za njom.
„Ne, sa Adamom. Moram da čujem od njega koja je njegova uloga u svemu ovom.“
„Saro, doći ćeš nam glave, dovraga! Daj da samo javimo Samaelu gde je i da završimo s tim!“, preklinjao je mali demon u telu belog mačka.
„Ne mogu… Moram da znam!“, izjavi Sara odlučno odmahujući glavom.
„Saaarooo, molim te! Ne želim da gorim u Paklu!“, molio je Sebastijan očajno.
„Seb, donela sam odluku, a vrlo dobro znaš da ti je džaba da moljakaš kad donesem odluku.“
Mačak bolno mjauknu i poraženo obori glavu.
Sara podiže desnu ruku i, ne prestajući da korača, promrmlja kratku vradžbinu. U šaci joj se pojavi metla, na glavi špicasti šešir, a njene farmerice i kožnu jaknu zameni dugačka starinska haljina. Zatim spusti pogled na Sebastijana i njegova dlaka se iz bele pretvori u crnu.
„Eto, sad smo spremni za Noć veštica!“, reče široko se osmehnuvši.
„I šta sad?“, upita Adam nervozno.
„Pričaj sa ljudima. Socijalizuj se. Flertuj!“, namignu mu Venera.
„Više se ni ne sećam kako se to radi… Ispao sam iz forme… Skroz… Uzgred, hvala ti na tome! Još uvek ne mogu da poverujem da me je prokleo jedan anđeo…“
„Nema na čemu!“, odvrati Venera časteći ga širokim osmehom. „Možeš ti to! Imam puno poverenje u tebe! A sad me izvini, idem malo da prozujim i popijem dvadesetak žestokih. Ne bi mi poverovao kad bih ti ispričao kakav sam dan imao…“, dodade i izgubi se u masi.
„U redu… Možeš ti to… Uhvatiš nečiji pogled, osmehneš se, priđeš i započneš razgovor… I nadaš se da neće vrišteći pobeći pred monstruoznom zveri…“, nevešto je sama sebe tešila ogromna zver.
Međutim, nakon što je osmotrio prostoriju, pogled mu se zadržao na kovrdžavoj crvenokosoj devojci smaragdnih očiju u kostimu veštice koja ga je radoznalo posmatrala, i plamičak hrabrosti mu je zatitrao u grudima. Osmehnu joj se a, kad mu je ona osmeh i uzvratila, zakorači ka njoj. Noge su mu bile poput olova, ali ih je i uprkos tome vukao ka devojci… Jednu, pa drugu, levu pa desnu, polako ali sigurno.
„Zdravo, ja sam Adam“, iznenadio je sam sebe izgovorivši.
„Sara…“, izgovori devojka široko otvorenih očiju osmatrajući svaki kutak njegovog lica. Zapazila je da ima veoma lepe crte lica za jednu zver.
„Ovaj… Ja sam zver“, reče Adam nespretno i neplanirano.
Sara se nasmeja i, pomalo se saplićući o sopstveni dah, reče: „A ja sam veštica.“
„Vidim…“, kroz duboki smeh reče zver, osećajući kako mu se samopouzdanje blago nadima.
„Šta me je odalo? Šešir ili metla?“, upita veštica osmehujući se nestašnije nego što je planirala.
„Magija u očima…“, izgovori zver sasvim spontano, na šta veštica pocrvene.
„O, tako mi devet krugova pakla…“, kolutajući očima promrmlja crni mačor sa veštičinog ramena taman toliko tiho da se zver zapita da li je nešto zaista čuo.
„Seb, idi malo prošetaj!“, reče veštica sa prizvukom iznerviranosti u glasu i otera mačora sa svog ramena, na šta ovaj frknu, ali ipak poslušno produži svojim putem.
„Nego… Gde smo stali?“, upita veštica šarmantno se osmehnuvši zveri.
„Ovaj… Čini mi se da sam flertovao sa tobom, mada to zaista nisam planirao…“, iskreno reče zver.
„Nisi planirao? Zašto? Ne sviđam ti se?“, upita veštica glumeći iznenađenu uvređenost i pritom shvatajući da je i ona upravo flertovala sa zveri, kao i da joj je veoma prijalo njegovo pređašnje flertovanje s njom.
„Ja… Ovaj…“, zbunjeno poče zver, ali zatim primeti nestašnu iskru u njenom oku, shvati da ga izaziva i zatim, prilazeći joj pola koraka bliže, hrapavim glasom reče: „Ne, kao što vidiš, uopšte mi se ne sviđaš…“
Veštici zastade dah, kolena zaklecaše i crvenilo se razli licem ističući pege oko njenog nosa.
„Šta je bilo? Ovaj put nema drskog odgovora?“, upita zver jedva uspevajući da poveruje u odvažnost koja se u njemu probudila.
„Ja… Ovaj… Mislim…“, poče veštica ne uspevajući da dođe do daha.
„Šta misliš?“, upita zver dubokim zavodljivim glasom.
„Mislim da si sjajan pisac, Adame…“, izusti veštica s namerom da izbaci zver iz koloseka i briljantno uspe u tome.
„Šta?“, upita zver iznenađeno.
„Znam ko si… I od nedavno sam tvoj veliki fan…“, reče veštica konačno uspevajući da dođe do daha.
„Ovaj… Hvala.“
„Mnogo mi se sviđaju tvoji antiheroji. Tako su slični nama… Tako nesavršeni… Tako stvarni! Zlokobno čudovište zlatnog srca mi je omiljeno…“, reče veštica, pritom ne uspevajući da se ne izgubi u zlatnim očima zveri.
„Ja… Ja sam zver… Ovo nije kostim – ja zaista jesam zver“, reče Adam iskreno.
„Znam… A ja… Ja zaista jesam veštica“, priznade Sara.
„Stvarno?“
„Da… I nismo jedini frikovi ovde večeras. Pogledaj tamo, kraj šanka. Grof Drakula je zaista vampir. A ona devojka na plesnom podijumu… Ona je nimfa. Ne treba ti magija da bi to video, dovoljno je da vidiš kako pleše – nijedna ljudska devojka nema tako hipnotišuće pokrete. A za tvog prijatelja verujem da već znaš da je anđeo.“
„Da… Shvatio sam danas… Mada se još uvek trudim da to i prihvatim…“, reče Adam i dalje pomno zagledajući bića koja je Sara malopre istakla.
„A da li znaš ko je on?“, upita veštica setivši se šta je došla ovde da sazna.
„Venera… Rekao je da se zove Venera.“
„Ali ti ne znaš ko je on?“
„Kako to misliš ko… Venera… Venera! Jutarnja zvezda! Zezaš me da je on…!“, Adam poče da se okreće po prostoriji pokušavajući da pronađe Veneru.
„Adame! Slušaj me. Pogledaj me!“, viknu Sara.
Adam duboko udahnu kako bi se pribrao i spusti pogled svojih zlatnih očiju na njene smaragdne.
„Reci mi još ovo… Da li znaš ko je Samael?“
„Samael? Ne…“
„Đavo? Čovek grimizne kose? Očiju boje tvojih?“
„Đavo? Čekaj, zar nije Venera…?“, poče Adam.
„Dovraga! Ti zaista nemaš pojma šta se dešava?!“, upita Sara sa jedva osetnim odjekom panike u očima. Đavo ga je želeo, ona nije imala pojma zašto, a izgleda, nije ni on.
„Ja… Ja sam proklet… I moram da pronađem istinsku ljubav kako bih skinuo kletvu sa sebe. To je sve…“, reče Adam zbunjen burnom reakcijom crvenokose devojke i svim pitanjima koje mu je postavila.
„Zakuni se da je to sve što znaš! Zakuni mi se da nemaš pojma šta đavo želi s tobom!“, gotovo je vikala Sara, još uvek ne puštajući skroz malenog crva sumnje koji ju je grickao.
„Đavo? Sa mnom? O čemu ti go…“
„Zakuni se!!!“, vrisnu Sara upirući mu prst u facu.
„Dobro! Kunem se! Nemam pojma o čemu govoriš!“, viknu Adam dižući ruke u znak predaje. I tada, tek tada, mu je u potpunosti poverovala.
„Dobro, okej… Sve je u redu… Đavo još ne zna tačno gde si. Nema potrebe da paničimo.“
„U redu…“, reče Adam belo gledajući crvenokosu vešticu koja se panično okretala oko sebe.
„Ustvari… Zna“, reče crni mačor prilazeći im.
„Naravno da mačak govori…“, promrmlja Adam.
„Sebastijane, šta si uradio?!“, upita Sara sa rastućom panikom u glasu.
„Ono što je ti trebalo da uradiš – javio sam mu gde smo, gde je Adam.“
„ZAŠTO?!“, vrisnu Sara i nekoliko ljudi se okrenu ka njima da vide šta se događa.
„Zato što neću da rizikujem i svoj i tvoj život, a moguće i više od života, zbog ove ovde zveri koji ni ne poznajemo!“, frknu Sebastijan, na šta se ljudima oko njega po licima razli neverica.
Sara mahnu rukom ka ljudima i izrecitova kratku vradžbinu i svi nastaviše svojim putem kao da nikad nisu ni čuli mačka koji govori, a zatim uhvati Adama za šapu i reče: „Moramo da idemo!“
„Ali…“, pokuša da se pobuni ogromna zver.
„Odmah!“, viknu sićušna veštica i zver poslušno krenu za njom.
Nakon što su izašli na zadnja vrata kluba i nakon što se uverila da je uličica prazna, Sara se okrenu ka Sebastijanu koji ih je u stopu pratio i reče: „Znam da si mislio da štitiš naše interese, ali nemaš pojma koliko si me izdao! Do večeras ni ja to nisam znala!“
„Saro…“, pokunjeno poče Sebastijan, ali mu Sara samo okrenu leđa i mahnuvši rukom ukloni njihove kostime vrativši sebe u farmerice i kožnu jaknu, a njega u njegovu prirodnu belu boju.
„Dobro veče, Saro!“, sledi je poznati melodični glas.
Sara se polako okrenu i ugleda mladića grimizne kose, mladog đavola Samaela.
„Dobro ve…“, pokuša da kaže, ali joj puče glas. Zakasnila je.
„Sebastijane…“, klimnu mu đavo glavom. „A ovo mora da je Adam!“
„Dobro veče…“, nesigurno reče Adam.
„Tako mi devet krugova Pakla, nije ni čudo što nisam mogao da te pronađem – prokleta kletva zveri! Kako li si nju zaradio, momče?“
„Um… Anđeo Venera me je prokleo… Ali bio sam zaslužio.“
„Venera?!“, uzvuknu mladi đavo i poče histerično da se smeje. „Dragi moj momče, ti nemaš pojma koliko je ovo ironično! Da je samo moj otac znao za tebe! Da sam ja znao da si ti taj na kog je on bacio tu paklenu kletvu! Tako mi moje majke Lilit, koji sasvim nepotreban haos! Ali neka, sad sam te pronašao i sad će sve biti u redu…“
Samael zakorači ka Adamu pritom iz pojasa izvlačeći revolver i uperi ga ka zveri.
„NE!!!“, vrisnu Sara i ispreči se između cevi i Adama.
„Malena veštice, zahvaljujem ti što si pronašla Adama – time je tvoj dug meni isplaćen u celosti. Međutim, i uprkos tome, ako mi se ne skloniš s puta, smesta ću te poslati u pakao, jer zaista nemamo vremena za ovo!“
„NE!!!“, zareža zver.
Samel uzdahnu.
„Okeeej, momče, neću povrediti malenu vešticu…“, reče, razvi svoja grimizna krila i jednim od njih odbaci Saru u stranu, a zatim ispali jedan metak Adamu među oči.
Sarin vrisak zapara noć. Adamovo ogromno telo je beživotno ležalo na pločniku.
Autor: Miroslav Stojković ◊ Izvor fotografije: wikipedia.org
