◊ razgovarala Milica Stanisavljević ◊
Ona je dvadesetosmogodišnja blogerka i pesnikinja iz Velikog Gradišta kojoj su profesija lektura i korektura na srpskom jeziku. Kada u svom kreativnom i toplom kutku interneta poznatijem kao Zrno pozitive ne bloguje o predlozima knjiga za čitanje i kulturi i umetnosti uopšte, ona pušta mašti na volju i sastavlja sopstvene stihove, koje je nedavno i objedinila u inspirativnu kolekciju pod nazivom Trag misli.
Naš Outlouder za ovu nedelju je Marija Bogičević, a u nastavku pročitajte šta nam je sve rekla o svom blogu, poeziji, prvoj zbirci i afirmaciji mladih pesnika u našem okruženju.
Marija, kada i kako si ušla u svet poezije kao čitalac, a kada kao pesnikinja?
Pesmice, one dečije sam pisala u nižim razredima osnovne škole, ali nakon toga sam imala dugu pauzu. 2014. godine sam počela ponovo da pišem poeziju – došlo je potpuno spontano: bila sam u jednom periodu zaokupljena raznim nekim mislima i prijalo mi je i bilo lakše da sve to stavim na papir, a eto, pogodilo se da to bude forma pesme. Čitalac sam od predškolskog uzrasta, ne sećam se tačno kada sam zavolela poeziju, ali bilo je sigurno takođe tokom osnovne škole.
Kako bi opisala svoj pesnički stil i tematiku kojom se kroz svoju poeziju baviš?
Tematika je različita, zato su i pesme u zbirci podeljene u četiri ciklusa, koji objedinjuju na taj način pesme u celine. Pišem misaone, ljubavne, pesme socijalno angažovanog karaktera, rodoljubive… Nemam još neki određeni stil, ali su mi nedavno neki ljudi rekli da ih moje stvaralaštvo podseća na pesme Desanke Maksimović, a ona i Mika Antić su moji omiljeni pesnici, tako da je moguće da sam nesvesno nešto preuzela i od njih, pošto se njihovim knjigama uvek vraćam.
Nedavno si objavila svoju prvu zbirku poezije, „Trag misli“ i počela da je promovišeš. U kom trenutku si shvatila da je vreme da svoje pesme objediniš u kolekciju među koricama? 🙂
Poželela sam to tokom marta/aprila meseca ove godine, poslala rukopis uredniku i počeli smo da se dogovaramo kako ostvariti tu moju želju i san. 🙂 Ali moram reći da se nisam lako i brzo odlučila na taj korak – bila sam vrlo nesigurna u svoje pisanje. Prvo sam pisala samo za sebe, zatim se bojažljivo odvažila da šaljem po jednu pesmu na poetske konkurse za zbornike, da bih proverila imaju li kvaliteta uopšte pesme u sebi, i nakon dosta razmišljanja i ohrabrivanja od strane drugih ljudi, odlučila sam se na taj korak.
Kakve su prve reakcije na „Trag misli“?
Do sada su sve reakcije bile pozitivne, tačnije, one za koje ja znam. Zamolila sam sve one koji su pročitali knjigu da mi napišu svoje utiske i skoro svi su izdvojili različite pesme kao omiljene, što mi je bilo neobično, ali i drago.
Koliko je za tebe bio težak sam proces nalaženja izdavača, imajući u vidu to da si mlada autorka koja je tek na svojim književnim počecima, kao i to da su danas uglavnom traženi oni koji već imaju izvesnu reputaciju?
Nisam imala neko teško ili loše iskustvo zato što je sve to došlo nekako neplanirano. Decembra prošle godine sam prisustvovala poetskoj večeri koju je organizovao književni klub “Sirin”, izdavač moje zbirke. Upoznala sam članove kluba, druge pesnike i pesnikinje, pročitala par svojih pesama… Tada sam i proćaskala malo sa Nenadom Plavšićem, predsednikom književnog kluba, koji mi je napomenuo da bi rado bili moj izdavač ukoliko se odlučim da objavim svoju zbirku. Razmišljala sam par meseci o tome i na kraju prelomila u svojoj glavi da to želim i da treba pokušati.
Kako bi ti opisala srpsku književnu scenu danas? Smatraš li da se dovoljno prostora daje mladim talentima koji su željni dokazivanja, ili da više prostora za dokazivanje dobijaju oni koji ga možda ne zaslužuju?
Više prostora dobijaju oni koji već imaju izgrađenu određenu reputaciju, ali takođe i oni koji, po mom mišljenju, to ne zaslužuju. Mislim da bi trebalo dati više prostora neafirmisanim autorima, i ne samo to, već im i pomoći. Ipak, ne mogu da kažem da je situacija vrlo loša, postoji napredak – organizuju se razni konkursi gde pobednik kao nagradu dobija objavljivanje svoje knjige, zatim postoje i časopisi i portali koji objavljuju radove mladih umetnika… Čini mi se da je svest probuđena, ali se treba i dalje razvijati napred.
Verujem da te stalno drži želja za čitanjem novih knjiga, ali da se i ti, kao i veliki broj drugih ljubitelja književnosti, nekoj knjizi stalno vraćaš. Koja je to knjiga?
Da, tako je. 🙂 Knjiga kojoj se uvek vraćam je “Mali princ”.
Da li ti se ikad desilo da doživiš kreativnu blokadu i kako sa takvim „zastojima“ izađeš na kraj?
Poeziju pišem samo kada mi “naleti” inspiracija, nikada na silu, namenski, nisam sigurna da li je tako nešto uopšte moguće. Ona treba izaći iz duše. Pošto imam i lični blog na kome pišem svoja razmišljanja vezana za različite teme, ponekad mi se dogodi da ne znam o čemu bih te nedelje pisala, ali te kreativne blokade, srećom, kratko traju. Motivacija za pisanje su mi u tim trenucima drugi blogeri i blogovi i njihovi sjajni tekstovi.
Pored toga što si pesnička duša, autorka si bloga „Zrno pozitive“, pa – da li ti je draže blogovanje ili poezija? Kako si uopšte došla na ideju vođenja bloga, i mogu li se ove dve tvoje ljubavi uopšte uporediti?
Nisam sigurna da li se mogu uporediti, ja ne mogu. I jedna i druga vrsta pisanja mi je draga, s tim što poezijom negde lečim sebe ili olakšavam svom umu i srcu (sa nadom da ću moći i drugima pomoći kao i sebi), dok je pisanje na blogu konkretnija želja za pomoći: svojim tekstovima želim da nekome preporučim dobru knjigu, oplemenim poezijom odličnih pesnika, ulepšam mu dan, udelim malo pozitivnosti u tmurnom vremenu, ohrabrim, “poguram” ka ličnom napredovanju, ka ostvarivanju sna, podsetim na neke lepe stvari i prave životne vrednosti…
Naposletku, šta bi poručila čitaocima našeg magazina koji bi voleli da se nađu na tvom mestu i dođu do sopstvene knjige?
Pre svega, da to jako žele i veruju u svoje snove. Zatim, da ne budu obeshrabreni ili lenji, već da rade na ostvarivanju svoje želje. Da ne odustaju kada naiđu na prepreku i teškoću.
Zatim, malo konkretnije: da šalju svoje priče, pesme, eseje na književne konkurse, razgovaraju sa onima koji imaju više iskustva u toj sferi da bi im svojim savetima i delovanjem pomogli, da šalju rukopise izdavačkim kućama i književnim klubovima, takođe i svojim gradskim bibliotekama ili kulturnim centrima, koji bi trebalo da podrže svoje sugrađane koji se bave pisanjem i propagiraju knjigu i kulturu.
Da se raspituju, uče, saznaju, usavršavaju; urone u svoj san i marljivo rade na njemu. A ja vam od srca želim da uspete! 🙂
