– Slikaj se za mene. – kaže joj – Hoću da vidim tu samouverenost na delu!
Nasmeje se, prevrne očima, i slatko joj je.
Slatko joj je koliko je ne zna. Slatko joj je koliko želi da je zna.
– Kunem ti se da sam toliko nervozna da bi koleno počelo da mi cupka i na slici. – odgovori mu.
– Pa, da vidim to koleno?
– Nema kolena za tebe večeras.
– Znači li to da sutra ima?
– Nema.
– A kad će biti?
– Pa kad dođeš.
– Je l’ to poziv?
– Je l’ se osećaš pozvano?
– Osećam se bespomoćno, manipulacijo od žene.
Ona onda isključi svetlo, legne u svoju sofu, pokrije se crvenim ćebetom preko čupave glave i pufnaste pidžame, sluša Eda Širana kako joj iz slušalica šapuće da je savršena i bulji u mrak, kao kad je bila klinka. Patetična je, je l’ da? Zna ona to.
Ipak, ima nečeg posebnog u mraku. U tome što ne vidi ništa, što je zaglavljena u mastilu u kom su jedini svici umirujuća melodija i reči. Reči koja prijaju, ogoljujuju, učine da se nasmeje sopstvenom bežanju od njega.
– Čega se plašiš? – svetli joj displej.
“Tebe”, napiše, pa obriše. “Sebe”, napiše, pa obriše. “Da ti se na kraju možda neću svideti”, napiše, pa obriše.
– Ne plašim se ja ničega. – napiše i konačno pošalje.
– Ma je l’ moguće da si toliko neustrašiva?
“NARAVNO DA NISAM”. Briše.
– Nego šta. – šalje.
– Pa ti si izgleda neka opasna. – kaže joj.
Ona se pridigne sa sofe, uključi stonu lampu, dohvati ogledalo, žmirkavim očima pogleda svoj sanjivi izraz lica i čupavu kosu skupljenu zelenom mašnom. Odmahne glavom. Ugasi svetlo, uzme telefon.
– Ma nisam. – otkuca.
– Pa šta si onda?
Manipulacija od žene, pomisli, ne odgovori, zaključa telefon, pa utone u mekanu posteljinu i paralelni univerzum u kom je više od toga. U paralelni univerzum u kom je dovoljno jaka i opasna da on bude njen.
Izvor fotografije: bravotv.com
Ne igram balet pa uz čips i pivo piruete pravim na papiru.