Vlada se zavalio u fotelju i cugnuo pivo iz flaše.
„Mali ljudi kontrolišu naše živote!“, reče.
„Kakvi mali ljudi? Šta lupaš? To opet neka tvoja teorija zavere, a?“, reče Marko.
„A ne ne, ne radi se ni o kakvoj teoriji zavere! Veruj mi! Mali ljudi vladaju ovim svetom i mi smo samo robovi njihovih planova, potreba i želja. Mi postojimo samo zarad njih!“, uporno je tvrdio Vlada.
„Ej, mislim da si popio koje previše… Daj ’vamo tu flašu!“, reče Marko i poseže za Vladinim pivom, ali mu ga ovaj izmaknu van dometa.
„Nisam pijan, šta ti je? Ovo mi je tek drugo pivo! Potpuno sam ozbiljan. Daj me samo minut saslušaj!“
Marko uzdahnu i, odmahujući glavom, reče: „’Ajde, pričaj mi o ’malim ljudima’…“
Vlada se zadovoljno osmehnu, još malo se raširi u fotelji i poče: „Mali ljudi vladaju ljudskom rasom još od njene zore! Oni su ti koji određuju gde ćemo i kako živeti. Oni zapovedaju šta ćemo jesti i kad. Njihova je volja kad ćemo spavati, a kada biti budni. Ako vodim ljubav sa svojom ženom, onda je to tako zato što su oni dozvolili da bude tako. Oni biraju s kim, kad, gde, kako i koliko ćemo se družiti. Samo zahvaljujući njihovoj dobroj volji ja sada pijem ovo pivo s tobom, ali ako oni reše, danas ga neću završiti…“
„Ma ti si skroz prs’o!“, reče Marko bacajući ruke uvis. „Kakvi bre mali…“
„Tata, tata!“, dotrčaše dečak i devojčica do Vlade. „Hajde da se igraš s nama!“
Vlada im se osmehnu, cugnu još jedan veliki gutljaj piva i spusti flašu na sto ustajući iz fotelje.
„Mali ljudi…“, reče i namignu Marku.
Autor: Miroslav Stojković
pinterest.com
