Zgrada je bila sasvim obična. Stara, memljiva, sa zidovima čiji slojevi decenijama suptilno nestaju u otežali vazduh, i hodnicima što se osećaju na vlagu, prašinu i zapršku čiji se miris lukavo provlači kroz vrata nečijeg stana. Soba tesna, studentska, pretrpana neočekivanim i neretko nikome potrebnim sitnicama. Pogled iz male kuhinje pružao je sliku uske ulice kojom se šepurilo smeće pobeglo iz kontejnera i devetnaest mačaka u večitoj potrazi za onim što je u tom smeću jestivo.
Ponekad bi, kasno noću, stajala u večito mokrom kupatilu i nakon što je oprala ruke i pažljivo ih obrisala ko zna čijim peškirom. Gledala se u ogledalo, konstatujući po ko zna koji put da joj je ten užasan. I slušala je. Mirno, pažljivo, čudno radosno. Negde sasvim blizu, u tom mraku što je gutao prljavu staru zgradu zajedno sa njenim usnulim stanarima, neko je slušao radio. Milujući oronule zidove i zaspale olinjale mačke, muzika se pela uz zidove, ulazila polako kroz nezatvorene prozore, uvlačila se u ušne školjke, tiha, čarobna i nepozvana.
Nadala se da će bar neko uspeti da oseti čudo, mada nije nalazila dovoljno snažne reči da ga dočara. Ali nije. Niko nije razumeo njenu priču o magičnom radiju.
Ipak, negde, ko zna na kom prostoru i u kom vremenu, sigurno postoji neko ko će shvatiti, makar mu se i ne objasnilo dovoljno verno i ubedljivo. Kada ga bude srela, prići će mu i zagrliće ga. Možda ne rukama, ali sasvim sigurno mislima. Onim pomalo dečijim, što mirišu na letnje veče, sveže i nežno poput muzike koju neko sluša u gluvo doba noći, dok mu, ko zna zašto, san uporno beži iz očiju.
Izvor fotografije: pixabay.com
