Majka

Soba je bila slabo osvetljena i vlaga se osećala u vazduhu. Ljuštila se boja sa plafona, a buđ se sakupljala u njegovim uglovima. David je sedeo na oronulom krevetu, zureći u svoje šake. Slavina je kapala i svaka kap mu je drobila ono malo snage što mu je za danas ostalo. Nikad nije mogao da razume svrhu lavaboa u spavaćoj sobi. Uputio mu je prezrivi pogled ispod obrva. Nije mogao da veruje da to čudo funkcioniše i dan danas, nakon svih tih godina. Takođe nije mogao ni da razume kako ga ne mrzi da svo to vreme, bez trena predaha, tako nemilosrdno kaplje!
„Davide…“, prenuo ga je glas njegove majke.
Spustio je pogled nazad na svoje šake.
„Davide!“, ponovila je majka malo glasnije.
„Da, mama…“, tiho je prozborio.
„Kako si?“, upitala je.
„Dobro sam, mama…“, izdahnuo je odgovor. Znao je da je to pitanje samo prvo od mnogih.
„Jedeš li? Oblačiš li se?“
Ne, gladujem i šetam gradom go!, pomislio je.
„Jedem… Obličim se…“
„Družiš li se?“
„Da, mama, družim se…“, odgovorio je strpljivo.
Kapljice su mu i dalje boksovale snagu… Snagu koju je čuvao, i koja mu je bila potrebna za nju.
„Sa kim se družiš?“, nastavila je sa pitanjima.
„Većinu ih ne znaš… Ali… Nikola, recimo… Njega znaš… S njim se najviše družim.“
„Da li on i dalje igra video igrice po čitav dan?“
„Mama, on je strimer, to mu je posao.“
„Joj, sine! Nije to posao! Trebalo bi da potraži neki pravi posao…“ Neodobravanje u njenom glasu bilo je i više nego očigledno.
„Njega to čini srećnim i od toga zarađuje i po duplo više od svih nas ostalih iz društva, tako da… A i na kraju krajeva, njegov život njegova stvar!“ Strpljenje mu je ubrzano curilo.
„A ti? Kad ćeš ti naći neki posao?“, upita ostavljajući Nikolu na miru.
„Ja već imam posao, mama, i to čak dva…“
„Pisanje knjiga za tinejdžere i taj tvoj frilensing nisu poslovi!“, odbrusila je.
Glasno je uzdahnuo. „Mama, tri knjige su mi objavljene samo ove godine, od kojih je jedna već postala bestseler, a moji…“
„Trebao si biti programer kao Petar. To je siguran posao!“, prekinula ga je.
Ponovo je uzdahnuo.
Kap kap kap kap… Ako danas ne iščupam tu česmu, nikad neću!, pomislio je.
„A kad planiraš decu?“, upitala je posle kraće pauze.
„Sara i ja smo se venčali pre samo mesec dana – ima vremena.“
„Sara… Nikad mi se nije sviđala! Samo nešto crta po čitav dan…“
„Slika… I da, umetnici imaju običaj da to rade – od toga žive.“
„Pih! Umetnici…“, odvratila je. „Ne valja to kad ti je glava tako u oblacima… Nije ona za tebe, sine…“
„Mama, poštujem tvoje mišljenje, ali izbor moje supruge nije na tebi, nego na meni, a ja sam ga već napravio.“
„Zašto vičeš na mene?“, upitala je.
„Ne vičem…“, mirno je odgovorio. Tada je i primetio koliko je ustvari smiren. Čak mu je i kapanje one proklete česme zvučalo daleko.
„Zašto ne vičeš na mene?“, upitala je začuđeno.
„Ne znam… Možda se menjam… Možda sam se već promenio.“
„Jesi, promenio si se, Davide.“
„Mama, ja…“
Neko je pokucao na vrata prenuvši ga.
„Da?“, pitao je promuklim glasom.
Vrata su se odškrinula i njegov otac je promolio glavu. „Vreme je…“, tiho je rekao.
„Važi… Evo me, sad ću…“, reče David.
Otac je samo klimnuo glavom i izašao zatvorivši vrata za sobom.
David je polako ustao sa kreveta koji je bolno zaskičao pod gubitkom njegove težine, prišao je vratima, uhvatio kvaku i zastao. Duboko je uzdahnuo i pre nego što je izašao, osvrnuo se ka praznoj sobi i rekao: „Volim te, mama… Nedostaješ mi…“


Autor: Miroslav Stojković ◊ Izvor fotografije: unsplash.com