Hodao sam kroz park. Teška magla tromo se vukla po zemlji, i kao da mi namerno nije dopuštala da sagledam predeo dalje od nekoliko sopstvenih koraka. No, i ovako, opkoljen pomalo košmarnom beličastom tvari, tačno sam znao svoju putanju. Samo pravo kroz park, zatim ulicom levo do prve raskrsnice, skretanje desno, još samo malo pravo, ulazak u sivkastu zgradu, penjanje strmim stepenicama sve do trećeg sprata. Sve skupa dvadeset pet minuta hoda. (Ne, nisam voleo gradski prevoz, niti liftove. Ne volim ih ni danas). Zatim, još jedan dan proveden uz računar. Kuckanje po tastaturi. Slova. Brojevi. Slova. Mnogo brojeva. Brojevi pod čijim se uticajem i sam osetiš kao broj – neki običan, dosadan, nedeljiv. Pauza za ručak. I ponovni susret sa zračenjem monitora. Nisam voleo svoj posao. Tačnije, mrzeo sam ga. Jedino što sam u životu zaista želeo – bila je sloboda; ono što mi je moglo doneti novac i “pristojan” život – bio je posao nalik ovom. Svakog jutra, dok sam slušao odjek sopstvenih koraka kroz park utonuo u jesenju maglu (a moji koraci često su bili jedini koji su se ovde čuli u to doba), vrteo sam u svojoj glavi ove misli. Okretao sam ih, presavijao, menjao im oblik, sklapao ih kao delove slagalice. Hteo sam da budem slikar. Hteo sam da putujem. Ne, nisam imao novca. Da, prihvatio sam lakši put. Popodne izlazim sa devojkom za koju nisam siguran da je volim. Ali da, ona mene voli, i biće mi dobra žena. Popustiću pred prekornim pogledima okoline koji osuđujuće šapuću “vreme ti je”. Biću uspešan poslovni čovek. Biće sve u redu. Biće. A možda sam ipak mogao… Možda je ipak trebalo… Ne, nije, nisam… Ne znam… Delovi su se uvek skladno sklapali u slagalicu. Pa ipak, slika koja bi tim sklapanjem nastala nikada mi nije bila po volji. Bila je nekako teška, sumorna, zavijena u maglu. Uveravao sam sebe da tako mora – slobodna su jedino deca; a ja, ja sam već bio zreo čovek od dvadeset sedam godina. Morao sam da se pomirim sa životom. Ipak, ni u toj pomirenosti nisam umeo da zavolim malograđane među kojima sam živeo, niti da razumem ideju braka. Bio sam stranac.
Tog jutra shvatio sam da moji koraci nisu jedini koji seku zamagljeni prostor. Nisam mogao čuti korake čoveka koji je išao ka meni, ali sam naslućivao obrise njegovog tela, koje se hitro probijalo kroz oktobarsku maglu. Verovatno samo još jedna napaćena duša koja žuri na posao. Figura se prilično brzo približavala, i mogao sam sve jasnije da je sagledam. Bio je to stariji čovek, po mojoj proceni od nekih pedeset godina. Na sebi je imao poduži crni kaput (vrlo sličan onom koji sam i sam u tom trenutku nosio), a krajevi sivog šala čudnovato su se lelujali za njim, kao da će se svakog trena stopiti sa maglom koja ih je milovala. Čovek je išao pravo ka meni. Da li ga odnekud poznajem? Možda samo želi da me pita za put. Možda mu je potreban novac. Nije pokazivao nikakvu nameru da se mimoiđe sa mnom, te sam rešio da mu udovoljim. U redu, neznanče, pustiću te da naletiš na mene. Pitaj, traži, ne ustručavaj se. Ipak smo mi samo dva stranca u magli. I eto, čovek je bio na nekoliko koraka od mene. Zastao je tek kada mi se potpuno približio. I pre nego što sam uspeo da progovorim bilo šta, neznanac je učinio nešto potpuno neočekivano – položio je svoje ruke na moje obraze. Učinio je to sasvim nežno, ali kao da su njegovi ledeni dlanovi u dodiru sa mojim promrzlim licem stvorili nekakav neobičan vakuum. Glava mi je bila okrenuta ka njegovoj, i nisam mogao da se pokrenem. Stajao sam tako nasred jednog malog parka, u jednom malom oronulom gradu, neobjašnjivim silama primoran da gledam u oči jednog čudnovatog pedesetogodišnjaka. I ne, to nisu bile oči običnog čoveka – one nisu treptale, i u njima nije bilo zenica. Jedino što sam u njima video bila je gusta, teška, beličasta magla. Kao da su u sebe polako upijale čitav prostor u kome smo stajali, i mene samog zajedno sa njim. Vrtelo mi se u glavi. Hteo sam da pobegnem, ali ne samo da nisam mogao, već nisam imao ni kuda – više nije bilo ni parka, ni trošnih klupica, ni ogolelog drveća. Samo magla, u koju kao da sam i sam počeo da se pretvaram. A onda, tišinu i maglu počeli su da razbijaju zvuci i slike. Negde u daljini lomio se porculan. Ručak u podne, večera u šest. Udaranje po tastaturi. Brojevi. Hiljade, milioni brojeva koji mi se smeju. Mrzeo sam samoga sebe. Gušio sam se. Čuo sam plač žene koju udaram jer ne mogu više da podnesem njene iritantne navike. Čuo sam svoje korake kako odjekuju sumornim, uskim ulicama iz kojih nema izlaza. Lavirint. Šuštanje televizora u bezbojnim večerima u kojima se ništa ne dešava. Pogledi koji guše, šaputanja koja optužuju. Ljudi koji me ne razumeju. Žena koja me ne razume. Osećao sam kao da mi se telo topi, i poput voska se uliva u kalup – znao sam da, kada tečna materija očvrsne u željenu formu, njen oblik postaje nepromenljiv. Ručak u podne, večera u šest. Uvek isti razgovori bez kraja i suštine. Monotonija me davila svojim hladnim, zmijolikim prstima. Dvadeset pet minuta do kancelarije. Zvuk pritiskanja tastera na tastaturi. Tak-tak-tak… Osećao sam znoj kako mi se sliva niz leđa, i svaka moja moždana ćelija pulsirala je neizdrživo bolno. I nikada ranije, sve do tog skoro natprirodnog trenutka (mada ni danas nisam siguran da li je to bio samo trenutak, ili smo u tom parku stajali satima), nisam toliko snažno osetio nezadovoljstvo onim što nisam želeo da budem, i prezir prema čoveku u kakvog nisam hteo da se pretvorim. Ni sam ne znam kako, skupio sam snagu i grubo odgurnuo svog mučitelja. Zateturao se, i sasvim nejasno bio sam svestan njegovog pada na tvrde pločnike staze. Nisam imao želju da mu pomognem da ustane. Nisam imao ni vremena za tako nešto. Trčao sam.
Danas, tačno deset godina nakon ovog, mora se priznati, prilično nesvakidašnjeg događaja, sedim kraj prozora u malom stanu sa pogledom na reku. Izvlačim četkicom poslednji potez na platnu, uobličiviši njime suncem obasjan pramen kose jedne žene. Čujem je kako se meškolji u postelji iza mene. Ni ona, a ni ja, ne znamo da li ćemo se i sutra probuditi u istoj sobi. Pa ipak, ne zameramo jedno drugom zbog toga – isuviše poštujemo svoju slobodu. U kancelariju u koju sam se zaputio onog maglovitog oktobarskog jutra više nikada nisam kročio. Napustio sam posao. Napustio sam i devojku, i grad. Lagao bih kada bih rekao da je bilo lako – upisivanje novog fakulteta (no ovoga puta, onog koji sam zaista želeo), seljakanje iz stana u stan, iz sobe u sobu, privremeni poslovi zahvaljujući kojima sam sastavljao kraj s krajem. Sada, sa svojih trideset sedam godina i devet sedih dlaka na glavi (dečak u meni morao je da ih prebroji), zarađujem dovoljno za pristojan život i poneko putovanje van grada. Nisam postao ni slikar svetskog glasa, ali moj talenat nipošto nije ostao nezapažen. Kritičarima nije trebalo dugo da mi nadenu nadimak – “slikar iz magle”. Zašto se magla tako često pojavljuje na Vašim slikama? Odakle inspiracija za ovaj motiv? Na slična pitanja morao sam da odgovaram u skoro svakom intervjuu koji sam ikada dao. Znate, magla je sastavni deo života prirode, isto kao i kiša, kao i grad, kao oluja. Da nema nje, možda ne bismo bili svesni koliko je život prepun boja, koliko je bogat nijansama koje je svako u stanju da vidi, ako samo dovoljno slobodno pogleda. I tek kada oblici i boje izrone iz magle, čini se kao da postaju kristalno jasni, kao da dobijaju naročitu oštrinu, lepotu, snagu. O čudnom događaju koji se zbio u parku pre čitave jedne decenije nikome nisam rekao ni reči. Nikada. Ako bih nekome i ispričao priču o jutru kada sam u magli sreo ostarelog sebe, sebe kakvog nisam želeo da budem, taj neko bi verovatno samo slegnuo ramenima i pobedonosno se nasmešio, zadovoljan što je i na mom primeru potvrdio tačnost verovanja da su svi umetnici luckasti, i malo, sasvim malčice ludi.
Fotografija: Dijana Jelenkov
