Jednom ćeš shvatiti, Mademoiselle
Ulice će prohodati našim koracima
Biće to dan kada će svi putevi
Da nas vode u Pariz
Ili u Beograd, zašto da ne..
Tada će moji stihovi marširati
A tvoje će oči ponovo ugledati svjetlost
Bićemo nešto između tvog Klimtovog poljupca
I nešto između mog Rubensa i Dalija
Sklad i cjelina, kao nebo i Sunce, kao život i vrijeme
Pejzaž satkan od čudesa i nestvarnih prizora
Bićemo razvučena linija
Od obala Normandije
Preko dalekog sjevera Skandinavije
Sve do Murmanska, i još dalje
Do Petersburških fontana i vrtova
Mademoiselle, Mademoiselle
Jednom si ostala sama na peronu
Ispratila si svoga čovjeka
Nisam znao da li plačeš nad mojim odlaskom
Ili to padaju kiše iznad našeg grada
Znam samo da nas je jako boljelo
Jednom si sebi rezala ruke
A meni su tad rasli ožiljci ispod kože
I tada je tvoja bol mojim venama tekla
I tada je tvoja patnja moju dušu pohodila
Tvoje su se suze pretvarale u moje rane
Mademoiselle, Mademoiselle
Dugo su te tjerali da budeš ono što nisi
Dugo te tjeraju da odbacuješ sebe
To što drugi govore, to nije istina
Mrak ne postoji, ne brini
Tu je samo kad svjetlosti nedostaje
Okreni se ka istoku, pogledaj
Teški dani još malo pa će se končiti
I na kraju čeka te novi početak
Na početku je novi život
Vijori se k’o zastava, pjeva k’o revolucija
Tu je, tik uz tvoje dlanove
Ispruži ruke u zagrljaj, i grli, grli čvrsto
Mademoiselle, Mademoiselle
Ljubav će progovoriti našim jezikom
Tada će svi dobri ljudi da te razumiju
Pjevaćemo naše pjesme
Odavde do Istanbula
Bićemo dva kopna a jedna zemlja
Od Beograda do Pariza
Bićeš moj Jeruzalem
Marširaćemo ulicama novog proljeća
Pozdravljati dane i dočekivati radost
I tada će tvoja bol da zaraste
U mojoj duši rodiće se novi svijet
Blistav i silan poput neba
I pripadaće tebi, i pripadaće nama
Mademoiselle, Mademoiselle
Odvešću te tamo
Odakle više nećeš morati da bježiš
Odvešću te u život
Koji smo zajedno sanjali
Piše: Predrag Kisa Kisić ◊ Izvor fotografije: pinterest.com
