– Izvinite, gde je okretnica u Zemunu odavde?
– Uff… – prepoznala sam taj izraz lica i uzdah koji ga je pratio. Odavao je utisak kao da sam bliže Smederevu nego Zemunu.
– Pa evo, možeš ovim autobusom, ja krećem za par minuta. Trebaće ti jedno četrdesetak minuta voznje.
– Ali… Ja sam se upravo toliko vozila dovde. – jedva izgovaram potpuno očajna.
– Pa… – pokušava da sudrži smeh dok mi objašnjava da sam išla u suprotnom smeru i da će mi sada gotovo duplo više trebati da stignem do svog odredišta.
Na kraju počinjem da se smejem i ja, jer shvatam bezizlaznost svoje situacije, timski sastanak počinje za tačno pet minuta, a ja… u nedođiji. Ništa od ostavljanja utiska odgovorne osobe na koju mogu da se oslone.
Danas sam se opet izgubila. Promenila četiri prevoza. Priznajem, nisam im rekla da dva dana zaredom kasnim jer sam se izgubila, a početno i krajnje odredište je ostalo isto. Neka lutanja ipak čuvam samo za sebe.
Znate li taj osećaj?
Ono kad se izgubite jer ste se uspavali u busu nakon ispita, stignete do drugog kraja grada jer ste, jelte, išli u suprotnom smeru, pa ulepšate veče vozaču jer čovek ne može da veruje da se to nekom dešava. E, pa, meni se to dešava svakog dana. Vama ne? Poželjno je. Štaviše, neophodno je da se svakoga dana izgubite i po sto puta i ponovo pronađete.
Ali znate šta? Izgubljeno nikada neće biti vraćeno. I ne treba. Jer nije sve što izgubite zaista gubitak. Jer se iz grešaka rađaju pobede. Greške su tu da te nauče da se njih klanjaš, da ih ne ponavljaš, a ne da sa njima budeš drug.
Po stoti put pišem tebi da dođem sebi. Da se otrgnem. Da me pustiš. Koja ironija. Zapravo me nikada nisi ni držao, samo ja nisam znala kako da odem. Kako to ostaviš ljude? Zaboraviš? Izbrišeš? Nisi li postao deo mene? Ne nailazimo li na ljude tako što nam se duše prepoznaju? Je l’ ja sada da ostavim ovu svoju? A šta drugo da radim sa njom punom tebe?
Ne vredi. Nisu me naučili. Ili nisam želela da slušam, ne sećam se, verovatno jer sam gunđala u sebi dok su mi govorili. Gunđam i danas, govorim im da ništa ne znaju, da sve rade naopako, da cene pogrešne vrednosti ili uopšte nemaju nikakve, da žele autoritet, a ne poštovanje, da jure za novcem, a nisu srećni, da žele da budu voljeni, a ne vole, ni sebe ni druge. A možda sam samo ja naopaka? Možda je suludo verovati u ideale, možda je ludo što mislim da ljudi treba da vole ono što rade, možda je glupo što bih svakom poklonila osmeh, možda sam smešna što tražim srodnu dušu. Možda. A možda i ne, jer čemu onda sve ovo ako ti ne veruješ u dobro? Ne znam, ali možda i nije na meni da sve znam. Na meni je da lutam i otkrivam.
Ali ne dozvolite da vas lažu, ljudi se ne menjaju, ne ako im odgovara baš onako kako je. A vi? Bežite glavom bez obzira od takvih. Vi se trudite da budete bolji onima kojima je svejedno kakvi ste. Neće oni biti zli prema vama, ne zavaravajte se. Neće vas vređati, šutirati, ponižavati. Takvih je bar lako rešiti se. Pljuneš i odeš daleko, što dalje i ne bude ti žao. Oni žele da te privuku što bliže, da im uvek budeš tu, a ti pomisliš: „Možda je ovog puta nešto drugačije.“ Nije! Vi budite drugačiji!
Tražite nekog ko će lutati sa vama.
Tražite nekog ko bez vas može, ali ne želi biti ni sekund.
Tražite nekog ko u vama vidi univerzum, jer vi to i jeste.
Autor: Milica Katić
