„Mislio sam da će to biti nešto savršeno“, rekao si jednog popodneva dok si krio pogled u dnu šolje pune toplog čaja. „Ali nekako nije. Nekako nam ne ide. Žao mi je.“ Ne sećam se da li sam uopšte nešto rekla. Možda sam se samo složila, jer nisam mogla da sročim u rečenicu sve što sam želela da kažem. Možda sam samo klimnula glavom i zalila reči novim gutljajem.
Popilo se od tog popodneva nebrojeno mnogo čajeva. Ponekad smo ih pili zajedno. Uglavnom, s nekim drugim. Ali se, u pauzama između gutljala, mnogo misli sročilo u rečenice. I, da ti kažem, nije ni moglo da bude savršeno. Jer ljubav nije savršena. Ali zbog toga nije manje – ljubav.
Ljubav je i kad se u kišno popodne zapetljamo u klupko nerazumevanja. Kad se uplašiš što ne razumeš moje uzdahe, i kad se rastužim što ne shvatam tvoje poglede. Pa se jedno drugom objašnjavamo. Satima. Ponekad i danima. Pa se objasnimo, taman onda kad kiša prestane. I zagrlimo se, sa uzdahom olakšanja što nam je ponovo sve jasno. I što smo, jedno o drugom, nešto i naučili.
Ljubav je i kad jedno drugom pomalo dosadimo, pa ćutimo jer danas prosto nemamo o čemu da pričamo. Kad se u tišini gledamo preko ivica šolja za kafu i pokušavamo da se setimo zašto smo zapravo zajedno. Pa ne uspemo da nađemo bolji odgovor od – zato što se volimo. Pa se nasmejemo jer smo se u istom trenutku setili neke urnebesne gluposti. Pa se kucnemo šoljama za kafu i pošaljemo jedno drugom poljubac preko stola.
Ljubav je i kad se naljutiš. I kad se ja nadurim. Zbog neke sitnice koja za ono drugo nije bila samo sitnica. Pa jedno drugo posadimo na stolicu. Pa pričamo. Pa izigravamo jedno drugom psihoterapeuta. Shvatimo. Izvinimo se. Naučimo lekciju za naredni put.
Ljubav je kad prihvatimo da život nije bajka, i da u njemu moramo da preskočimo mnoge prepreke. Da neke treba da savladamo zajedno. Druge moram da preskočim sama, ali mi je lakše da se odrazim kad mi pomogneš da skočim. Treće moraš da preskočiš ti, ali ti je lakše da zakoračiš kad te povučem za ruku.
Kad shvatimo da od ljubavi ne treba ni da očekujemo da bude savršena. Jer, ako bi to bila, nikada jedno uz drugo ne bismo porasli. Ne bismo naučili kako da praštamo i kako da se razumemo. Kako da brišemo suze jedno drugom sa obraza. Kako se pada i kako se ustaje, zajedno.
Kako da ne odustanemo i kad je teško.
I kad nam ne ide.
I kad je daleko od savršenog.
Eto, samo sam to htela da ti kažem.
Autor: Tufnasta Zebra ◊ Izvor fotografije: weheartit.com
