Cijeli septembar sam bila bolesna, tako da sam cijeli oktobar provela pokušavajući da ovladam propuštenim gradivom. Većim dijelom mi je pošlo za rukom. Istorija, po običaju, navici ili nečem sličnom nije, ali nije ni važno. Ono što mi je specijalno ostalo u pamćenju je matematika, koju i dan danas beskrajno volim, što se kosi sa mojom vokacijom lingviste, ali dobro. Svaki pisac mora imati neku neuobičajenost. Ja, eto volim matematiku.
Uglavnom, matematika je, tog septembra, bila orijentisana prema limesima. I rečeno mi je da je limes granična vrijednost kojoj iks neke funkcije teži. Bez obzira na svoj rast i padanje, bez obzira na svoje maksimume i minimume, ona tom limesu teži, ali tu nikad ne stiže. Dat mi je i primjer da su ljudi iks u životnoj funkciji, i da teže smrti kao graničnoj vrijednosti.
Može. I počinjem da razmišljam. Život je funkcija. Ima i rast i opadanje, i vrhove i dno, uspone, padove, letove, ples po žici, sunovrate iz nebeskih visina u beskonačne provalije očaja i sva čuda, čudesa, čudnosti i čudnovate zgode i nezgode. A svi oni vode limesu smrti. Ali, čekaj malo. Funkcija nikad ne doće do limesa. Život, apsolutno svaki, dođe do smrti. Život nije funkcija. Funkcija nema ograničenja. Ni početak ni kraj, samo taj neki imaginarni limes kojem teži a ne stiže do njega. Život, s druge strane, ima svoja ograničenja. Od datuma rođenja do datuma umiranja.U tom trenutku me iz razmišljanja o životu, smrti, limesima i funkcijama u učionicu vraća profesorov glas.
„I to bi, ukratko bilo sažeto gradivo o limesima. Ima li pitanja?“
U razredu muk. Dobro, razumijem ja da je profesor strah i trepet,ali ipak ne mogu da shvatim čemu tolika strava. Dižem ruku.
„Milice, izvoli. Vjerujem da, s obzirom na odsustvo od mjesec dana, imaš puno pitanja. Reci.“
„Zapravo, imam samo jedno. Ako je limes života smrt, da li to znači da bi funkcija nestala kad bi jednom stigla do svog limesa?“
Autor: Milica Galić
pexels.com
