Lidija Miljković višegodišnji je saradnik “outLOUD magazina” i jedna od osoba koje čine srž “outLOUD” redakcije. Završila je Ukrajinski jezik i književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu, a svoju ljubav prema pisanju pretače u stihove i priče koje imate priliku da čitate u okviru rubrike “Kaleidoskop srca”.
Iako tvrdi da ne govori često o sebi i da joj je to oduvek najteži sastav na zadatu temu, ovom prilikom ipak nam je otkrila dosta toga o svom učešću u radu magazina i svom književnom stvaranju, kao i o drugim interesovanjima koja je čine onakvom kakva jeste. Ako želite da bolje upoznate autorku poetskih i proznih tekstova koji vas svakog petka diraju pravo u dušu, pročitajte tekst koji sledi. 🙂
Deo „outLOUD magazina“ si gotovo od samog njegovog nastanka, tačnije još od 2015, kada je počeo da funkcioniše kao „EMG magazin“. Kako je započela ova saradnja koja traje već šest godina i sećaš li se koji je bio tvoj prvi tekst koji je objavljen na sajtu?
Na početku saradnja, a kasnije i urednička odgovornost u okviru “outLOUD magazina” počela je tako što sam u redakciju poslala mejl sa nekim svojim radovima i pitala imam li šta da tražim tu. Glavna i odgovorna urednica tada (a i sada) Milica Stanisavljević mi je dala zeleno svetlo, poverenje i prostor, na čemu sam joj i dan-danas neizmerno zahvalna. Isprva ja nisam bila neko ko je objavljivao štivo na kome se moja kolumna bazira danas, već je to bio neki vid reportaža i promocije određenih stvari poput plesa, horskog pevanja itd. Moj prvi tekst ikada objavljen na outLOUD-u nosio je naslov “Tango – lepota i moć zagrljaja”. Tek kroz par meseci sam se okuražila da probam nešto drugačije i evo me tu već šest godina. 🙂
Čitaoci „outLOUD magazina“ već godinama imaju priliku da uživaju u tvojoj poeziji i proznim tekstovima u okviru rubrike „Kaleidoskop srca“, a takođe si se okušala i kao intervjuista, donoseći nam zanimljive priče o različitim mladim i talentovanim ljudima. Šta te inspiriše da pišeš i koliko je stvarnog, a koliko izmišljenog u tvojim rečenicama i stihovima?
Kada govorimo o intervjuima, glavna inspiracija jesu talentovani i istrajni ljudi koji ne odustaju od stvari u kojima uživaju i koje vole. Preko tih priča koje sam zapisivala i slala dalje u etar upoznala sam neke sjajne ljude sa kojima i danas održavam kontakt, a neki su čak zauzeli posebno mesto u mom životu.
Što se tiče ovog drugog dela mog stvaralaštva, koje je zastupljeno u najvećoj meri od svega pomenutog, inspirišu me emocije, ljudi, moji razgovori sa njima, njihove priče koje umem da saslušam. Kod mene ima svega, nekada motiv iz života izmaštam do srži i nastane nešto lepo, nekada dodam malo mašte u realnost, a ima i onih tekstova koji su od početka do kraja istiniti bez ikakvih mojih začina.
Bez sumnje spadaš među autore sa najviše tekstova na sajtu, koji od samog početka objavljuju gotovo svake sedmice. Kako pored poslovnih i drugih svakodnevnih obaveza uspevaš da održiš “disciplinu” i redovno se posvećuješ pisanju, radujući nas skoro svakog petka novim tekstom u “Kaleidoskopu”?
To je pitanje koje sam i sama sebi nekada postavljala. Nekako se to “nešto” uvuče u prste vremenom i posle samo traži da izađe na papir i ugleda svetlost dana. Postane deo tebe i nosiš ga sa sobom okolo. Postoje neke ideje koje sam tako zapisivala svuda, čak i na račune iz prodavnice, i tek posle nekoliko meseci se vraćala kada bi ideja potpuno sazrela, a neke sam i sanjala. Bilo je i perioda kada nisam pisala, prosto je nastao neki tajac u glavi, i to me je malo mučilo, a zapravo su mi sve te stvari koje me pokreću pale u drugi plan, baš zbog svih tih poslovnih obaveza. U tim momentima bih dobijala poruke sa pitanjima kad će pesma, kad će tekst od ljudi koji me redovno čitaju i jedva čekaju, pa sam se zahvaljujući njihovim pitanjima vraćala u kolosek da se setim zašto volim da pišem i zašto ne treba da prestajem.
A zašto baš petak, i zašto baš “Kaleidoskop srca”?
Ne znam koje mi je pitanje draže, zapravo priča koja se krije iza odgovora. 🙂
Nakon što sam počela da objavljujem prozu, pa kasnije i poeziju, postala sam sve učestalija, kao što si rekla, bilo me je svake nedelje. Urednica je dala predlog da dobijem svoj dan za objavu i predložila da to bude petak, jer joj se moje pisanje činilo kao nešto sjajno čime možemo zatvoriti nedelju, a iz čega se rodio predlog za kolumnu i moje mestašce na sajtu.
Nisam bila sigurna oko imena pod koje bih da se smestim, padalo mi je na pamet bukvalno svašta i ništa, i onda sam rešila da neko vreme ne mislim na to, jer što sam se više trudila, bilo je sve teže. Jednog dana nakon objavljenog teksta dobila sam poruku da moje baratanje rečima podseća na stihove “Reči jesu moje igračke, cakle mi se u glavi kao oni šareni staklići kaleidoskopa”. I to je bilo to. Kaleidoskop i moje srce su kliknuli, a i ja zajedno sa njima.
Tvoji tekstovi nagrađivani su na konkursu “Jara Labud” u Jagodini, zastupljena si u poetskom zborniku “Šraf” za 2021. godinu, a ljubitelji pisane reči trenutno mogu da prate tvoje stvaralaštvo na sajtu “outLOUD magazin” i tvom ličnom Fejsbuk profilu. Da li si možda razmišljala da jednog dana svoje priče i pesme upakuješ i među korice knjige?
Mislim da svi mi koji stvaramo potajno razmišljamo o tome, a nekako se i ne usuđujemo tako lako na to jer nije sve crno ili belo. Moja prva zbirka pesama je u završnoj fazi pred štampu, ali nas malo ometa čitava ova situacija koja nas je sve naterala da se učimo strpljenju, pa tako i ja sada, strpljivo čekam i nadam se da će se sve realizovati uskoro. Naravno, postoji ideja smeštanja mojih priča među korice, ali opet kažem, moraću da se naoružam strpljenjem, udahnem duboko i krenem u sve to još jednom, nakon što zbirka izađe iz štampe.
Budući da pišeš, ne sumnjamo da takođe voliš i da čitaš. Koji su žanrovi i pisci koji su ti posebno bliski, i da li bi možda izdvojila neke od mladih autora koje si “otkrila” upravo zahvaljujući “outLOUD magazinu”?
Tako je, volim da čitam, i verujem da taj žanr nikako ne ide uz ono što pišem, ali oduvek sam uživala u trilerima, tako da me u knjižari možete videti kako sa police skidam dela Harlana Kobena i Džejmsa Patersona. Naravno, uživam i u poeziji i domaćih i stranih autora, a u prozi sam malo izbirljiva, nekada rizikujem, a nekada mi prija da se “vratim kući” i pronađem neki dobar triler koji će me dobro prodrmati.
Naš magazin je jedna riznica savremene poezije i proze mladih sa prostora Balkana, ima zaista maestralnih dela kojima se vraćam da ih iznova pročitam. Sve koji su se ikada pojavili pod našim krilom smatram kvalitetnim autorima, svakoga na neki poseban način, kako sa prostora naše zemlje, tako i sa prostora naših suseda preko Drine i Save.
Vremenom si od autora tekstova postala i nezamenljiv deo „outLOUD“ redakcije i njen aktivan član koji, slobodno možemo da kažemo, „neguje“ sajt sa neizmernom ljubavlju, energijom i voljom. Šta je to što u prethodnih šest godina održava tvoj entuzijazam uprkos činjenici da je cela priča oko sajta periodično doživljavala uspone i padove?
Spomenula si ključnu reč – ljubav. Ne samo ljubav prema onome što ja stvaram već prema toj zamisli promovisanja mladih autora i ohrabrivanja da puste napisano da izađe iz rokovnika, sveske ili papira napolje, da to sa nekim podele i da se konstatno trude da se nadograde kao autori i da rastu zajedno sa nama. Ja prva uvek kažem za sebe da sam se na “outLOUD”-u takoreći ispilila. 🙂
Usponi i padovi su sastavni deo života, i to je normalno. Mi sami biramo da li ostajemo tu gde smo pali i puzimo nazad ili vučemo napred, makar krvavih kolena dok ponovo ne ustanemo. Mene je održavala ljubav, ali i odgovornost prema svemu što smo do sada uradile, a uradile smo i ono što nam se činilo nemoguće da bismo magazin vratile u život, i iz tih razloga već godinama ne popuštam i ne puštam našu zamisao i sve što radimo.
“outLOUD” magazin u prethodnim godinama više puta je prolazio kroz izmene u pogledu sastava redakcije, saradnika, pa donekle i same koncepcije. Kako vidiš sajt u nekom narednom periodu – da li bi i šta promenila u njegovom sadržaju i načinu rada?
Sada kada vratim film unazad, mnogo je ljudi ostavilo svoje reči nama u amanet, neki su otišli, neki su ostali, neki povremeno svrate da vide kako smo i to je valjda tako i u životu. Što se samog sajta tiče, jezgro redakcije je iskristalisano već neki duži period, a ono što bih ja volela jeste da nastavimo da okupljamo kvalitetne mlade ljude koji će baš kod nas ostavljati svoje tragove, i u tom pogledu sem književnih dela, imam želju da kroz intervjue predstavimo još talentovanih mladih ljudi i damo im prostora da nam ispričaju svoje priče.
Osim ljubavi prema pisanju, znamo da neguješ i sklonost prema muzici, pri čemu si završila i nižu muzičku školu (harmonika i solo pevanje). Gde si do sada nastupala kao izvođač i šta muzika kao umetnost uopšte znači za tebe?
Muzikom se bavim od svoje sedme godine, tako da je spisak mesta na kojima sam nastupala podugačak, ali ću izdvojiti nekoliko meni dragih, a to su Saborna crkva, Atrijum Narodnog muzeja, Galerija Fresaka, Kolarac, Madlenianum i Ruski dom u Beogradu, Dom kulture Bijeljina i Narodno pozorište u Novom Sadu.
Umetnost za mene predstavlja slobodu. Ne postoji priručnik kako biti kreativan, šta se sme, a šta se ne sme, nema nedozvoljenih sredstava, nema pogrešnog trenutka – mogu sve, sada i ovde.
Čime se još baviš u slobodno vreme i imaš li neke zanimljive hobije i interesovanja koja bi želela da otkriješ našim čitaocima?
Postoje još neke stvari kojima se bavim u slobodno vreme, s tim da jedna jeste hobi, a to je spremanje kolača i isprobavanje recepata u poslednje vreme. Ono što ne bih nazvala hobijem, već pasijom jeste ples. Obožavam da plešem, i jednako koliko volim tango i latino plesove, toliko volim da zaigram naše narodno kolo i da učim igre iz raznih delova Srbije.
I za kraj – koja je ideja ili misao koja te vodi kroz život?
Prošlost ne možeš da promeniš, budućnost možeš. Grabi napred.
Razgovarala: Dijana Jelenkov ◊ Fotografije: privatna arhiva, FB stranica Barrio Latino, FB stranica Hor Ars Vocalis, Đorđe Petković, Nemanja Urošević
