Lice ti je drugačije. Imam utisak da sam te nekada poznavala. Zar je moguće da zaboravljamo one koji su jednom ušli u naše živote? Možda sam samo potisnula sećanja koja su bila previše teška za mene. Samo sam upotrebila svoj odbrambeni mehanizam. I eto, sad te se ne sećam. Upalilo je.
Koga lažem?
Uzimaju mi te godine. Svaka bora na tvom licu jedna je godina koja te je istrgla iz mojih ruku. Smeješ se. Pojavljuju ti se bore oko očiju. Ne smej se. Ne želim da gledam šta su godine od tebe napravile. Želim da te vidim onakvog kakav si bio sa osamnaest.
Sedim ovde satima sa tobom. Posmatram te. Godine su izobličile tvoju ličnost. Kako su samo okrutne bile prema tebi. Kad se jednom nekog dočepaju, nemaju milosti. Govorim ti da mi je žao. Kažeš da nemam za čim da žalim. I da je bolje sada. Da smo mi ovakvi bolji. Možda sam ja tebi s godinama postala bolja, ali ti meni sigurno nisi. Možda su mene godine poštedele. Nažalost, godine nisu fer. Otimaju one najbolje. A kada ih vrate, više ništa ne može biti isto.
Razgovaramo…
Baš kao što sam i očekivala – promenili smo se. Izmenilo nas je vreme i pomalo su nas izmenili neki drugi ljudi. Dodavali malo sebe nama, ulili koju kap nade, trunku sumnje i izmenili nas.
Promenio si se… Vidim to u načinu na koji razgovaraš sa mnom. Pričaš mi o sebi. Kažeš da se svega sećaš. Odakle ti ideja da želim da znam da se sećaš nas? Osećam da me porediš sa onom koju si nekada poznavao i kojoj si nekada davno poklonio jedan deo sebe. Gde je sada taj delić tebe u meni? Možda sam ti ga jednom, u naletu besa, vratila, a da nisam ni bila svesna svoje surovosti. Ne vraća se deo sebe koji ti neko pokloni. To se čuva. To se ceni. Mi nikada nismo umeli da se čuvamo. Zato i nismo uspeli da se sačuvamo. Neka smo samo dobro jedno drugom.
Osećam promenu u tvom glasu. Ipak ima mene još malo u tebi. Još uvek nisu drugi uspeli da popune baš svaku rupu u sećanju. Kako je to destruktivno – napraviti nekome rupu u sećanju. A destruktivni smo kada nas povrede.
Uzaludno se trudiš da osetiš drhtaj u mom glasu i daš sebi za pravo da pomisliš kako me nešto iz priče o nama još uvek dotiče. Moj glas više ne podrhtava. Iznenađen si. Navikao si da me glas odaje.
Čudno je kako smo oboje poželeli u isti mah da se ništa nije promenilo. Da li nas ljudi menjaju ili nas to menja vreme? Raduješ se što moj život teče dalje, a sve bi dao da godine nisu toliko odmakle. Ne traži u meni onu kojoj si se jednom dao. Nje nema više. Zahvali se godinama. Godine su mi poklonile iskustvo. Bez tog iskustva možda bih za tebe ponovo bila ona koju si tako lako zavoleo. Sa tim iskustvom – nikad više.
Van moje kontrole pojavila se misao o tome da bi me možda, ipak, uprkos svemu, i više voleo ovakvu kakva sam sada. Samo mi je bolje da sebe ubedim da ti ovakva kakva sam sada ništa ne bih pružila. Ubedi i ti sebe u to. Biće ti bolje.
Situacije u životu se nameste. Nije to prazna priča. Nameste se susreti koji nam izmene živote. Nameste se sitnice koje te nateraju da odeš. I meni se namestilo.
Imam utisak da mi fali reči sa tobom, a reči mi zapravo uopšte i nisu potrebne. Ponekad je dovoljna samo tišina. Tišina zna sve što smo jedno drugom želeli da kažemo, a nismo uspeli da formulišemo rečima. Ćutanje će ti reći sve što ja nisam mogla. Ostanimo zajedno još koji trenutak da odćutimo svoje.
Mi više nismo ništa jedno drugom. Začudo, to nas vređa. A zašto je to tako kad jedno drugom nikada i nismo bili sve? Ili samo nikada nismo primetili kada smo jedno drugom počeli da postajemo sve? Zašto primećujemo sada kada nas više ništa ne povezuje?
Iskreno, nisam te danas očekivala. Prave se osobe uglavnom pojave u pogrešnom trenutku.
Dođe ti, kažeš, ponekad, da potrčiš za mnom kada me izdaleka ugledaš na ulici. Plašiš se, ako se okrenem, čije ćeš lice ugledati.
Autor: Tijana Katić
