Strob svetlosti me je na momenat zaslepeo.
Prašina se igrala po njemu.
Htedoh da ti kažem da ne ideš, ali bi ti ipak otišao, pa sam ćutala.
Ćutala sam i posmatrala tvoje pohabane patike, sa ovlaž svezanim pertlama.
Posmatrala sam tvoje dugačke prste, izgrebane od žica gitare, pomalo požutele od duvana, kako nervozno tapkaju o naslon stolice.
Posmatrala sam tvoje iskrivljene obrve i onu sedu koja ti je izvirivala iz kose.
A najviše sam posmatrala te oči.
Oči boje bagremovog meda.
Oči u kojima kao da je zarobljeno jato ptica.
Oči pritajenog ubice i naivnog deteta koji već godinama vode borbu za prevlast tvog uma.
Oči pune umetnosti.
Oči pune boja, slova i nota…
Posmatrala sam te i tražila razlog.
Bilo je milion različitih, malih i velikih, novih i starih razloga, da te sad oteram dođavola i dodelim ti najgore epitete.
I da te mesecima provlačim kroz priče i viceve uz tamno nikšićko i dve, tri drugarice.
I da te ni ne pogledam, kad mi se u prolazu obraduješ.
I da te mrzim i da te dodam u svoju listu najvećih životnih grešaka kao apsolutnog pobednika.
Milion razloga…
A ja sam samo jedan tražila.
Jedan razlog da progutam svoje dostojanstvo, koje je pod naletom adrenalina krenulo da mi izlazi na nos.
Ti si tu stajao. Kao da ništa nije važno.
Kao da je danas običan dan.
Kao da sam ja obična devojka.
Kao da si ti neki mali Bog ovog univerzuma.
Stajao si i prkosio mi čekajući konobara da naplati račun.
Bez trunke emocije vidljive na tvom licu.
Bez trunke ičega.
Ti. Prokleti ti.
I prokleta zaljubljena ja.
Ti, sa druge strane šanka i ja zagledana u tebe.
Ja, opčinjena iluzijom o tebi, gušila sam se u vrtlogu osećanja.
Ti, večiti mistik, totalno hladan i nezainteresovan, u nekom svom imaginarnom savršenstvu, u nekoj bajci koju samo ti razumeš.
Pre samo par minuta si mi okrenuo leđa. Pre samo par minuta sam, naslonjena na šake, izlila more suza. I još uvek plačem.
Ustao si i otišao kao da nisi glavni akter ove predstave, koja se odvija u dobro poznatom kafiću, pred totalno nepoznatom publikom.
Ti, ceo moj život.
Ti, moja prva prava ljubav.
Rekao si da su rastanci uvek teški i da bi radije da odeš odmah. I otišao si. Odmah. Nisi sačekao ni da te zamolim da ostaneš.
Ugasio si tek upaljenu cigaretu u pepeljaru punu opušaka. Rekao si “Ćao” kao da se pozdravljaš sa poznanikom. Otišao si i nisi se okrenuo. Nijednom. Ni da mi mahneš. Ni da uhvatiš moj pogled. Ni da mi zapamtiš lik.
Hladno.
Jezivo.
Bezosećajno.
Kao potpuni stranac koji me je nekada voleo više od sebe.
Pobegao si.
Pobegao si od suza.
Pokupila sam svoje stvari i krenula ka vratima.
Na okviru prozora sam našla leptira od papira.
Istog leptira kog si mi napravio kada smo se upoznali.
Tada si mi rekao da prava ljubav živi jedan dan, baš kao leptir. I da umire čim svane, jer lepe stvari kratko traju. Rekao si mi da bi me voleo, ali da se plašiš da bi me to ubilo, jer bi me tvoja ljubav učinila najlepšom ženom na svetu.
Rekla sam ti da bih rado rizikovala.
I tada smo se poljubili.
Ljubili smo se dugo.
I zaista sam bila najlepša dok sam bila tvoja.
Prkosili smo vremenu. Naša ljubav je trajala godinama, ali mogu da se zakunem da mi je proletela kao jedan predivan dan.
Leptir mi je rekao umesto tebe.
Otišao si bez reči da me ne bi ubio i da ne bi ubio sva lepa sećanja koja samo stvorili voleći se.
Hvala ti.
Prećutao si rastanak, progutao si psovke, sakrio si suze.
Hvala ti.
Da si ostao ubila bi me ljubav koja u dubini nas umire. Ne bih preživela smrt leptira u našim stomacima. Ne bih ti oprostila lažne osmehe.
Zgadio bi mi ljubav.
Hvala ti što me nisi dokrajčio.
Hvala ti što si me naučio da svaki novčić ima dve strane i da su obe i dobre i loše, samo zavisi kojim očima ih posmatramo.
Hvala ti što si mi ulepšao kraj.
Autor: Anđela Češljarac ◊ Izvor fotografije: Pinterest
