Kao da je prošao ceo jedan život od našeg zadnjeg susreta, pa do danas.
I ne mogu reći da sam stalno o tebi mislio, jer bih lagao, ali padala si mi na pamet tu i tamo.
Tih nekih kišnih dana, bi mi sa posla, misli odletele u tvom pravcu.
I tada bih zastao i razmislio.
Setio bih se odjednom vesele, razigrane devojčice zarobljene u telu žene.
Setio bih se braon kaputa zakopčanog do nosa i velikih plavih očiju zagledanih u mene.
Setio bih se naše zadnje kafe.
Nisam ni znao da je više nećemo popiti na podu mog samačkog stana.
Jer da sam znao, pili bi je mnogo duže, garantujem ti.
Iz crvenih šolja sa tufnama.
Bez šećera.
Bez misli.
Pričala si mi tada da je možda krajnje vreme da nešto promeniš.
Da se odseliš, ili započneš privatni biznis.
“Dobro mi ide dekupaž”, rekla si.
Da se ošišaš na paž, ili ofarbaš u smeđe.
Da konačno odrasteš,
ili da jesnostavno prestaneš da maštaš.
Negodovao sam tvoje izlaganje, jer zašto bi to uopšte želela, kad si i takva baš super.
Pričala si mi tada kako ti nedostaje more, kako bi putovala da možeš i da ništa nema smisla bez odmora.
“Umorna sam od svega”, rekla si.
I znao sam da jesi.
Samo nisam znao koliko.
Pričala si mi i o ljubavi i o tome kako bi se ponovo zaljubila u mirise i boje, u muziku i tišinu.
U život i u sebe.
I kako ti se sve više čini da niko nije dovoljno lud da te voli, pa čak ni ja.
Rekao sam ti po stoti put, da je ljubav precenjena stvar i da ne moramo svemu davati imena i titule.
A ti si ćutala.
Jer ti je po prvi put falila reč koja bi opisala prazninu.
Rekla si mi sve, osim jedne stvari.
One najvažnije.
Ostala si nema.
Izgledala si čudno tada.
I srećno i tužno istovremeno.
Govorila si kao da ti se svet ruši, ali osmeh nisi skidala sa lica.
“Pročitaj onu knjigu koju sam ti dala, bez razloga skuplja prašinu”, rekla si.
I obećao sam da ću je pročitati čim nađem vremena, dodavši da ja i nisam baš neki ljubitelj poezije.
“Ali uradiću to zbog tebe”, rekoh.
Ispratio sam te do vrata.
Dugo i jako smo se grlili ispred njih.
Podigla si se na prste da me poljubiš u obraz.
Još uvek mi tvoje usne bride na koži.
Gledao sam te kako odlaziš niz put, dok ti se sneg lepi za kosu.
Okrenula si se jednom, da mi mahneš i da mi se čarobno nasmeješ, onako kako si znala.
I nisam te više video.
Predaleko si tada otišla.
U beskonačnost.
Niz moju ulicu, pa do zvezda.
Jednom sam ti samo pisao.
Pisao sam ti da sam izgleda dovoljno lud da te volim, jer te volim od kad sam te video. I da mi nadljudski nedostaješ.
Nisi mi odgovorila.
Nikada.
Nisam ni očekivao odgovor.
Bilo je prekasno za imena i titule.
Prošlo je sedam godina od tada.
A i dan danas me u stomaku preseče, kada ugledam smeđu kosu ošišanu na paž, kada ugledam braon kaput i krupne plave oči.
Duboko u sebi poverujem da si to ti, ali nisi.
Nikada nisi ti.
Verujem da je svaki kraj početak.
I da me u nekom sledećem životu nestrpljivo čekaš da ti vratim knjigu i šapnem ti na uvo ono što si oduvek želela da čuješ.
Znam da ćeš mi oprostiti sve neizrečeno.
Znam da ćeš mi oprostiti što nisam umeo da osetim ono što osećaš.
Jer ti si mene znala dobro.
Znala si da sam hodajuća tišina.
I takvog si me volela svim svojim atomima i nervima.
Izvini što nisam stalno o tebi mislio ovih sedam godina.
Plašio sam se.
Nisam želeo da prihvatim činjenicu da su mi od tebe samo misli o tebi ostale.
Ali možda je krajnje vreme da nešto promenim.
I da zaplačem.
Onako kako muškarci ne plaču.
Jer previše te je u meni ostalo.
Ne umem više ni da odglumim to nastavljanje života, kada ti u njemu nisi živa.
Po stoti put čitam istu knjigu.
Po stoti put zastajem pred naslovom podvučenim crvenom bojom.
Da sam je ranije pročitao možda bih i shvatio koliko si lepša i tužnija bila od te Anabel Li.
Da sam je makar otvorio, znao bih koliko je kafa koju smo ispijali dragocena,
kao i to kratko vreme u kojem si mi životom šarala.
Duboko u tvojim očima skrivali su se rastanci, pod plaštom prelepog osmeha.
Previše sam o tebi znao,
ali premalo za kraj.
Besmrtna si i čarobno lepa u mojim stihovima.
… Do nekog sledećeg hodanja po zvezdama …
Zbogom …
Autor: Anđela Češljarac ◊ Izvor fotografije: Pinterest
