Moje ime je Adam i ja sam zver. A kad kažem zver, ne mislim to figurativno – ja zaista jesam zver. Visok sam skoro dva i po metra, težim oko dvesta kila i telo mi je prekriveno gustim, smeđim krznom. Pred mojim pogledom zlatnih mačkolikih očiju, malo ko ne bi ustuknuo, što bi objektivno bilo i više nego mudro, uzimajući u obzir moje ogromne čeljusti i oštre kandže koje su bezopasne samo zato što ja to želim.
Osim što sam zver, ja sam i pisac, a ovo je priča koju dugo ljubomorno čuvam i koju već dve decenije uspevam da ne napišem… Sve do danas… Danas konačno pišem priču o lepotici i zveri.
Rođen sam krajem dvadesetog veka u, moglo bi se slobodno reći, bolesno bogatoj porodici. Pri odrastanju mi ništa nije nedostajalo, bar što se tiče materijalnih stvari. Imao sam dve godine mlađu sestru, i ona je bila jedina osoba koju sam u tom periodu voleo, iako to tada još uvek nisam znao. Ni dan danas mi nije jasno gde sam naučio da volim – od roditelja sigurno nisam. Jedino objašnjenje koje mi pada na pamet je da se to ne uči, nego da nekako dođe samo.
Moja sestra je rupu stvorenu odsustvom roditeljske ljubavi ispunjavala romantičnim pričama i bajkama, i živela je za dan kad će konačno upoznati svog princa koji će nas – da, i nju i mene, jer na mene nikada nije zaboravljala – izbaviti iz ovog ledenog pozlaćenog sveta i odvesti u svoju skromnu palatu ljubavi. Postala je pravi beznadežni romantik. Ja, sa druge strane, nisam.
Ja sam izrastao u zgodnog, atletski građenog mladića sa oštrim crtama lica i nebeskoplavim očima od kojih su devojkama klecala kolena. Međutim, ja nisam tražio princezu, nisam tražio lepoticu zlatnog srca koja bi ispunila moj život i moje srce ljubavlju. Ne, moji roditelji su me naučili da se „ljubav“ kupuje, a negde usput sam otkrio da se može uzeti i besplatno, posebno ako izgledaš kao što sam ja tad izgledao. Mada, nije bilo samo do izgleda – daleko od toga – mnogo je više bilo do stvari koje sam radio, reči koje sam izgovarao i načina na koji sam to činio. Postao sam takav manipulator, da mi nije bilo ravnog! Od ljudi sam dobijao šta god bih poželeo. Devojke su mi pred noge polagale svoja srca, koja bih ja ni ne trepnuvši nemilosrdno gazio iskorišćavajući ih za samo par noći zabave. Plakale su, molile su, izjavljivale mi ljubav, ali ja nisam mario, štaviše njihove izjave ljubavi su me ljutile zato što sam znao da ljubav ne postoji i da je sve to samo jedna velika laž.
I tako je tekao moj život – vrele noći i ledeni dani… Sve do jednog jutra, pred sam izlazak sunca, kada sam pri iskradanju iz stana moje najskorije avanture naleteo na čoveka koji me je upitao da li znam šta činim i koliko štete nanosim svojim nemarom za druge. Pitao me je da li znam da je jedna od mojih „bivših devojaka“ juče pokušala da se ubije zbog mene. Pitao me je da li se osećam imalo krivim zbog toga. Rekao sam mu da je to njen problem, da ja nemam ništa s tim i da imam pametnija posla nego da stojim tu i raspravljam se sa njim. Gurnuo sam ga u stranu i produžio svojim putem. Međutim, kad sam skrenuo iza ćoška, on je bio tu predamnom preprečavajući mi put. Rekao mi je da je dosta bilo. Rekao mi je da sam dovoljno dugo bio prelepo čudovište, hladna zver. „Zver…“, rekao je tiho, onako više za sebe. A onda me je surovo pogledao. Mislio sam da će da me napadne, ali on je samo pucnuo prstima i osetio sam kako mi se mišići grče, a kosti lome. Bol je bio nezamisliv. Poslednje što sam video pre nego što sam izgubio svest bio je čovekov zadovoljni osmeh… Čarobnjakov zadovoljni osmeh…
Čitav dan kasnije sam se probudio u svom krevetu koji mi je sada bio mali. Pored njega, na noćnom stočiću, je stajala ruža sačinjena od leda i pismo zapečaćeno crnim voskom. Posegnuo sam ka pismu, ali odmah i ustuknuo kad sam umesto svoje ruke ugledao dlakavu šapu sa ogromnim kandžama. Skočio sam sa kreveta i otrčao do najbližeg ogledala iz kog me je preneraženim zlatnim očima gledala zver. Shvatajući šta me je snašlo, bolno sam urliknuo i pojurio ka pismu lomeći crni vosak i mahnito čitajući.
„Sada si zver i spolja kao što si i iznutra. Verujem da već znaš kako ovo funkcioniše – ako ne znaš, šta da ti radim, gledaj više Diznijeve crtaće. Al’ ajde, ukratko… Kletva koju sam bacio na tebe će biti skinuta jedino ako se zaljubiš u nekog ko se takođe zaljubi u tebe. Međutim, vremena imaš samo dok se ledena ruža ne istopi! Ruža će se topiti istim tempom bez obzira da li je ti držao u frižideru ili na letnjem suncu, ali ti neću reći koliko će joj vremena trebati da od nje ostane samo barica – neka to bude iznenađenje! Tako da… Hitro u potragu za lepoticom, Zveri!“
Bio sam očajan… Besan. Razjaren! Dugo sam urlikao, zavijao, psovao, proklinjao… Na kraju i preklinjao… Ali odgovora nije bilo.
Kad sam se konačno malo smirio i rezignirano zagnjurio svoje novo lice u svoje nove šape, čuo sam jecaje… Podigao sam glavu. Neko je plakao. Ustao sam i prišunjao se sestrinoj sobi. Da, jecaji su bili njeni.
Kad sam kročio u njenu sobu nakon što je na moje kucanje odgovorila sa „Napred!“, nisam bio spreman za njenu reakciju na moju novu pojavu. Očekivao sam strah. Paniku. Gađenje! Ali nije bilo ničeg od toga. Jednostavno je bila… Iznenađena?
„Adame, šta ti se desilo?!“, pitala je lica još uvek mokrog od suza.
Kad sam je pitao kako je znala da sam to ja, rekla je da možda izgledam drugačije, ali da me i dalje „oseća“ isto. „Srce ne laže“, rekla je. Moja sestra, večiti romantik. Eh… Pretpostavljam da je tada bilo krajnje vreme da i ja počnem da verujem u ljubav ako sam želeo da ikada ponovo budem čovek. Kakav li je to osećaj voleti? Pogledao sam svoju sestru i istog trena sam osetio odgovor na svoje pitanje – to je bio trenutak kad sam shvatio da volim svoju sestru. E, sad mi je još samo ostalo da otkrijem kakav li je to osećaj biti zaljubljen? I to, ako je ikako moguće, pre nego što moja ruža od leda bude svedena na lokvu vode.
Tog jutra sam saznao i zašto je moja sestra bila plakala. Ispričala mi je svoju priču. Ispričala mi je kako je upoznala svog princa. Kako se zaljubila. Koliko ga je volela. Kako mu se predala. Kako je ostala trudna. Kako je otkrila da je ta ljubav bila jednostrana. Kako ju je napustio. Kako ih je napustio… Kuljao sam od besa. Mrzeo sam ga. Mrzeo sam njenog „princa“ zbog tog što učinio mojoj sestri! Mrzeo sam ga utoliko više što je bio toliko nalik meni. Mrzeo sam sebe… To je bio prvi put da sam video sebe onakvim kakav sam zaista bio – zver… I eto, tek tako, odjednom sam manje mrzeo čarobnjaka – razumeo sam svoju kaznu, bila je savršena.
Obećao sam svojoj sestri da ću biti uz nju i da ona i njena beba nikad neće ostati sami. Ja, zver, sam bio sve što je imala – naše roditelje nisu interesovala njihova deca. Nisu dolazili. Nisu zvali. Nisu pisali. A na svaki naš pokušaj da ih kontaktiramo samo bi nam poslali još novca. Za njih gotovo kao da nismo ni postojali. Nikada nisu saznali ni da im je sin postao zver, ni da im je ćerka umrla na porođaju.
„Milena“, rekla je, „Nazovi je Milena.“ To je bilo poslednje što je izgovorila. I tako sam ja pronašao svoju lepoticu, svoju princezu. Tada sam po drugi put u životu osetio ljubav… Istina, to nije bila ona vrsta ljubavi koju je čarobnjakova ledena ruža zahtevala, ali je svejedno uspela da ogreje moje hladno zversko srce. Od trenutka kada sam primio malenu Milenu u svoje naručje, ceo moj život je pripao njoj. Od tog dana sve što bih činio, bilo je za nju i samo za nju.
Ledena ruža je pala u zaborav i kad sam jednog dana, godinama kasnije, zapazio žalosnu baricu na njenom mestu, samo sam kratko uzdahnuo, izabrao knjigu sa police i otišao da svojoj maloj lepotici, svojoj malenoj princezi, pročitam priču za laku noć.
Autor: Miroslav Stojković
