Noćas me probudio snažan krik. Otvaram oči, izlazim napolje i ugledam nju – devojku koja se pojavljuje sa prvim snegom i nestaje zajedno sa njim. Obučena sva u belo, bosim nogama je gazila po snežnim stazama, a led se topio pod njenim stopalom. Spolja ledena, unutra je gorela! Krenuh za njom. Stigla je do jednog udaljenog parka koji je izgledao kao u bajci: svuda je bilo drveće pokriveno snegom, pahulje su lagano padale, a ona je podizala bele dlanove prema njima. Stajala je tako neko vreme, pogleda uperenog ka nebu, a onda je pala na kolena i gorko zaplakala. Suze su joj se nizale poput bisera i padale na zemlju stvarajući malo jezero oko nje. Drhtavom rukom milovala je vodu dok se sve topilo na mestima gde je njeno telo dodirivalo zemlju.
favim.com
Pogledala sam malo bolje i videla nestvaran prizor koji se oslikavao u jezeru. Momak i devojka su se, u istom ovom parku pokrivenom snegom, veselo grlili, ljubili i igrali poput dece. Njihov smeh je odzvanjao, a oči im se sijale, dok su im srca kucala kao jedno. Devojka je sve nežnije milovala vodu i sve jače jecala… Prišla sam joj i dodirnula joj ramena, a ona se uplašeno okrenula ka meni i pogledala me pravo u oči. Bila je bleda, pogled joj je bio leden i videlo se da je nekada bila lepa. Tužno je rekla: ,,Ja nisam nikakva sablast. Nekada sam bila normalna poput drugih, volela sam i bila sam voljena, mislila sam da ne postoji srećnije biće od mene. Onda je, jedne noći, moja sreća srušena poput kule od karata. To me zaledilo! Duboko u sebi gorim od ljubavi, života i osećanja, ali spolja sam se zauvek zaledila jer ne želim da dozvolim ljudima da me ponovo unište. Od tada izlazim samo noću kad je jak sneg i sve je pusto, da se sećam sreće i živim od uspomena.“ To je rekla i skočila u vodu da se stopi sa svojim sećanjima.
Autor: Bojana Krkeljić
