Laku noć

 

Noć je.
Gasim poslednju cigaretu, u pikslu punu izgorelih, žutih opušaka. Zavese upijaju preostali dim. Mrak se uvukao u sobu. Tišina je postala iritantna. Ko bi rekao da samoća može da zaboli? I to fizički zaboli. U grudima.
Noć je i budna sam.
Još dugo neću zaspati. Na kraju će me savladati umor. Skupiću se i pokriti preko glave. Probudiće me misli iz sna. Šaputaću tvoje ime u bunilu…
A ti uveliko spavaš.
Okrenut na desnu stranu. Nogu si prebacio preko jastuka u obliku srca, na kom je, belim slovima, ispisano “i love you”. Ruku si stavio pod glavu. Usta su ti blago otvorena. Stopala su ti otkrivena. Soba je zamračena.
Spavaš i sanjaš…
Alarm će ti zazvoniti za tačno dva sata. Odložićeš ga. Pa onda i dva sledeća. Ustaćeš pre svitanja. Naglo, kao da nekuda kasniš. U 6 i 15 ćeš već biti u kolima. Noga će ti stiskati gas, prsti će ti se grčiti na volanu. Upalićeš radio – stanicu sam ja naštelovala. Spiker će ti poželeti lep novembarski dan. Oteraćeš ga dođavola, jer kome još novembar može biti lep.
Oko 6:25 ćeš uzeti žeton za kafu od plave, uvek pospane radnice na pumpi.
Produženi espreso sa mlekom, bez šećera.
Zaglavićeš ga u mesto za čaše, odmah pored mojih zaboravljenih sunčanih naočara. Opsovaćeš usput saobraćaj, pa hladnoću, pa jedno i drugo skupa. Parkiraćeš se na mesto 32, ispred poslovne zgrade od 7 spratova. Vratićeš se da proveriš da li si zaključao vrata od kola. Pa ćeš se opet vratiti, jer si zaboravio novčanik.
Biće tačno 06:40.
Na drugom spratu solitera, malo dalje, ja ću tek tada zaspati, suze će se tek tada osušiti na mojim obrazima, tek tada će me premor savladati. Zaspaću na tvrdom dušeku, pokrivena vunenim ćebetom, koje oduvek mrzim. Zaspaću zgrčenih mišića. Usred jecaja.
I biće jutro.
Novo jutro.
Novi početak.
I dobri, stari kraj.
Sinoć sam dugo razmišljala kako provodiš slobodno vreme?
Da li si nastavio da gledaš onu seriju?
Koliko često kuvaš?
Da li si naučio da upališ mašinu i da razvrstaš veš?
Kuda se odvezeš posle posla?
Pazariš li u istom marketu?
I koliko puta si poželeo da me pozoveš?
Koliko puta si otkucao “ej”, pa ga onda obrisao i ugasio telefon?
Koliko ti nedostaje moje žaljenje na posao?
Koliko ti ja nedostajem, ako ti uopšte nedostajem?
Gde si stavio sve moje stvari? U kutije od patika, pa pod krevet?
Budi li tebe iz sna ona scena, iznova i iznova, kao u horor filmu?
Da li pamtiš moje oči crvene od plakanja?
I ruke koje se tresu dok skidam ključ sa vezice?
Već je 239. noć od kada te nema.
Spavaš, u nekom drugom snu.
Ja sam budna, u novoj realnosti.
I kada kažu da najviše boli rastanak – lažu.
Najviše bole ove usamljene noći, daleko od kreveta na koji smo navikli, daleko od svega za šta smo živeli.
Baš daleko, kao u drugom univerzumu, a samo par ulica niže – ti spavaš.
I sve je isto u ovom svetu.
Ljudi žive svoje živote.
Sve se ponavlja iznova i iznova, samo smo mi stali.
Odlučili smo da odustanemo od isprepletanih nogu, od kafe ujutru i od planova.
Odlučili smo da sve to zamenimo punim pepeljarama i nesanicom, hladnom posteljinom i samoćom.
I već dugo nas nema i odavno su svi zaboravili i da nas je bilo. I plava žena sa pumpe i tvoje kolege i radnica iz marekta.
Samo ja još pamtim, a ja najviše želim da zaboravim.
A dok ne zaboravim – ti spavaj za oboje, u tom životu koji smo nekada nazivali zajedničkim.
Želim ti laku noć.


Autor: Anđela Češljarac