Kuća puna uspomena

Stajala je na pragu njihove stare kuće. Godinama tu nije kročila. I sve je toliko drugačije, a opet tako isto.

Na stolu dve šoljice u kojima se davno skorela kafa. Dobro se sećala – jedna sa mlekom, druga gorka, crna, bez ičega. Na ovoj drugoj još se naziru tragovi crvenog karmina.

Prašin i paučina davno su prekrile sav nameštaj i fotografije. Polako je uzela jednu fotografiju i nežno prešla rukom preko nje. Pred očima joj se ukazaše dva nasmejana lika, zagrljena, srećna, bezbrižna.

Iz očiju devojke isijavala je ljubav, osećala se tako sigurno u njegovom zagrljaju. Njegove oči kao dva smaragda gledala su u njene i kao da su joj govorile: “Ovde si sigurna”.

Fotografija joj izmami osmeh na lice, a pogled joj, zatim, oduta na odškrinuta vrata spavaće sobe. Laganim koracima produžila je ka njoj i bojažljivo zakoračila unutra. Ulazila je sa istom strepnjom sa kojom vojnici koračaju minskim poljem koje moraju preći.

Znaju da mogu poginuti, ali i da bi mogli prevazići sve i nastaviti jedan lepši i mirniji život.

Unutra su bili otvoreni, prazni ormari, poneka sitnica na noćnom stočiću i po podu staklo polomljenih čaša. Pred sobom je jasno videla scenu u kojoj čovek smaragdnih očiju nervozno pakuje kofere nakon što su on i devojka koju je ranije sa puno ljubavi gledao jedno drugom izgovorili najužasnije reči.

Letele su čaše, predmeti, vikalo se i plakalo. Suze su u potocima tekle niz njeno lice dok ga je gledala kako pakuje svoje stvari. U njihovim očima više nije bilo topline i sigurnosti. U njenim su sada bili bol i tuga, u njegovim – bes i hladnoća.

Nakon njegovog odlaska napustila je ovu kuću koja je bila njihov dom, u kojoj su želeli da gaje decu, koja je bila tako puna uspomena. Sve do sada nije smogla snage da u nju kroči. A onda je odlučila – krenuće preko tog minskog polja, pa ili će nastaviti da živi ili će tu skončati.

Sela je na krevet, zatvorila oči i gorko zajecala grleći fotografiju nasmejanog para.


Autor: Bojana Krkeljić


pinterest.com