Krila sam se od tebe
Na najčudnijim mestima –
Najčešće u unutrašnjem džepu tvog kaputa
Pre nego i zadnje njegovo dugme zakopčaš,
Celo bih svoje biće u njega skrila –
I oči i obraze, i male pobede i velike poraze.
Krila sam se od tebe
Baš tu na rubu košulje –
Pri zagrljaju bih spustila usne na kragnu
Meko i nežno da ih ne primetiš,
A ipak dovoljno da sebe tu zaboravim –
I jutra i noći, snove o nama i na javi svoje nemoći.
Najviše sam volela
Da se sakrijem u tvoj vrat
Baš na mestu gde tvoje bilo jasno udara
Ko zna za kim i ko zna zbog koga,
Spustila bih obraz i ostala –
Da slušam kako neku drugu voliš
I da pustim da me boliš.
Nemoj misliti da sam prestala,
Jer krijem se i danas
Makar između slova tvojih i mojih,
I kad se duboko u sebe zagledam
Nađem te uvek na levoj strani –
Stojiš kao broš, sada već pocrnelog srebra
Tu negde – između ključne kosti i prvog rebra.
pinterest.com
Lidija ne govori često o sebi i to joj je oduvek najteži sastav na zadatu temu. U svojoj glavi spava u cveću, kupa se u čokoladi, peva, piše, voli i pleše.