„Ne, Veroljube, duhovi ne postoje. Ti ne veruješ u onostrano, zato što ne postoji. Ti ne veruješ ni u šta, i džaba su ti kumovi nadenuli to glupavo ime!“, ponavljao je u sebi Veroljub dok je uporno nameštao jastuk koji je, kao da se opirao svakom pokušaju promene, bivao sve neudobniji. Već danima je čuo njihove korake po sobi – nekad užurbani, sitni, lagani, nekad pak krupni, teški, umorni; kretali su se uzduž i popreko, kao ljudi kad u gomili trčkaraju da obave neki važan zadatak. Krckale su pod njima daske pored kreveta, ormara, radnog stola. A od preksinoć su počeli da se čuju i neki novi zvuci, drugačiji od zvuka koraka. Kao da nevidljivi radnici marljivo zakivaju eksere u nevidljive daske, gradeći neko nepostojeće zdanje. „Moraš da prestaneš da piješ, Veroljube, krajnje ti je vreme… Umišljaš, čuješ i ono čega nema…“, ubeđivao je samoga sebe, dok su nevidljive nožice neumorno tapkale po daščanom podu.
I baš kada je najzad uspeo da podesi jastuk obliku svoje glave i vrata, iza njegovih leđa začulo se tiho kašljucanje. Ono pristojno, lagano pročišćavanje grla koje ima za cilj da diskretno skrene nečiju pažnju. „Spavaj, Veroljube, spavaj…“, stiskao je naš gospodin sve čvršće svoje očne kapke i pokušavao da prizove spasonosni san u kome nema umišljenih noćnih posetilaca. A onda je jedan kažiprst lagano dodirnuo rame spavača, sa kojeg je neposlušno ćebe bilo skliznulo. Iznenađen, naglo je otvorio oči, i dalje se držeći svog omiljenog položaja za spavanje – bočno i okrenut ka zidu. „Gospodine Nadiću…“, začuo je tik iza svojih leđa. „Gospodine, vreme je da ustanete.“ „Ali, samo što sam legao!“, umalo nije odgovorio gospodin Nadić. Umalo, jer su mu reči ostale zarobljene u grlu. Šta sad? Lakše je bilo ignorisati ih dok su bili samo koraci. Šta sada kada su postali i dodir, i glas? I tako, vođen svojim lepim vaspitanjem koje nalaže da je pristojno odazvati se kada vam se neko obraća, i još više kada vam se obraća sa „gospodine“, Veroljub se obazrivo okrenuo na drugu stranu. Prilika koja ga je malopre dodirnula po ramenu i pozvala ga da ustane sada je stajala na sredini sobe; u pomrčini je video samo obrise njene figure – oniži rast, i na glavi nešto što je ličilo na šešir. Gospodin Nadić nije više bio siguran čemu da se nada – da li bi za njega bilo najbolje da je u pitanju pomalo luckast provalnik (koji se, s obzirom na njegovu finansijsku situaciju, i ne bi previše obogatio), ili otelovljenje njegovih noćnih halucinacija (pri čemu bi morao da se pomiri sa činjenicom da ga je razum napokon izdao i da će ostatak života provesti u mirnoj sobi sa belim zidovima). Pružio je ruku ka stočiću pored kreveta, pokušavajući da napipa prekidač stone lampe. Škljoc – i prigušena svetlost obasjala je skromnu sobu jednog penzionera. Sada je jasnije mogao da vidi svog posetioca. Ne, definitivno nije bio provalnik. Ličio je više na neuspelog trgovačkog putnika koji je, u žurbi da što pre krene na posao, na sebe navukao prvo na šta je naišao u svom siromašnom ormaru. Nogavice širokih kariranih pantalona vukle su mu se po podu – doduše, ista situacija bila je i kod gospodina Nadića, koji je zbunjeno sedeo u krevetu, s tim što je kod njega neadekvatna dužina nogavica bila manje upadljiva jer se radilo o pidžami. Na glavi nepoznatog zaista je stajao šešir – slamni, sa pomalo iskrzanim obodom. Sako, koji je verovatno trebalo da obezbedi utisak ležerne elegancije, bio je nesrećno izlizan i, kao i pantalone, za nekoliko brojeva veći nego što je bilo neophodno. Iz predugih rukava uspevali su da provire samo vrhovi prstiju.
„Ko ste vi? Šta želite od mene?“, progovorio je napokon Veroljub. Čovečuljak se nasmešio pomalo podrugljivo, ali i sa daškom sažaljenja.
„Ko smo mi? On bi da zna ko smo mi!“, izgovorio je nepoznati, kao da je upravo čuo neku simpatičnu glupost kojoj se može samo nasmejati. Bacio je pogled na prazan prostor sa svoje desne strane, odakle se začulo odobravajuće mrmljanje. Vazduh sa leve strane posetioca prigušeno se kikotao. „Ne opterećujte se suvišnim pitanjima, gospodine Nadiću. Vreme je da krenemo.“ Da krenemo? Ali gde? Zašto? Ponovo su pitanja zamukla na Veroljubovim usnama. Pa ipak, nešto ga je nateralo da ustane iz topline kreveta. Čovečuljak, prikaza, ili šta god da je čudni posetilac bio, zauzeo je položaj koji je jasno pozivao gospodina Nadića da ga uhvati pod ruku. Ovaj je, nemajući više kud i ne znajući šta mu je činiti, ponuđenu ruku poslušno prihvatio. Gost mu se nasmešio sa odobravanjem, i poveo ga ka velikom, starinskom ormaru od hrastovog drveta. Danas niko više ne pravi tako kvalitetan nameštaj, razmišljao je često njegov ponosni vlasnik. Oko njih su tapkala nečija stopala, brižno prateći svaki njihov korak. Nepoznati je smireno otvorio vrata ormana; na Veroljubovo zaprepašćenje, u njemu nije bilo ničega. Samo se na dnu, gde je trebalo da leži uredno složen zimski jorgan, sada šepurilo nekoliko stepenica. Nove, od najbolje hrastovine, čiste i uglancane, kao da su tek sad napravljene i čekaju da neko napokon njima zakorači. „Ali, ali… Gde je moj kaput, moja odela… Šta ste uradili sa mojim šeširima? I kakve su ovo stepenice?“ Zabrinuto klimajući glavom, vodič se obratio nekome iza njih: „Ljudi… Uvek hoće nešto da znaju, uvek treba nešto da im se objašnjava… A ne vide i ne razumeju ni ono što im svakog dana bode oči.“ Veroljub je samo slegnuo ramenima – nije imao šta da doda.
I tek kada je malo duže zadržao pogled na prostoru ispod svojih nogu, shvatio je da ne samo da nema starog jorgana i da se na njegovom mestu bezobzirno izležavaju neke čudne stepenice, već i da tih stepenica nema samo dve, ni samo tri. Bilo ih je mnogo. I protezale su se u neku nedokučivu dubinu, do prostranstava za koja gospodin Nadić nije ni slutio da postoje. Jer za njega je najdalje dno do kojeg su njegova noga i mašta mogle da dopru bio njegov uglancani parket, koji se decenijama unazad grejao pod šarenim starinskim ćilimom. Nije mogao da ih sagleda do kraja – nižući se jedna za drugom i ispod druge, u jednom trenutku gubile su se u tihoj pomrčini. One koje nije mogao da vidi, osećao je. Svaku njihovu ivicu, svaki prelaz sa jednog stepenika na drugi. „Posle Vas!“, posetilac je džentlmenski pozvao Veroljuba da prvi krene. „Ne bojte se, ne možete da se izgubite. Put je samo jedan!“, dodao je ohrabrujućim tonom, spazivši gospodinovo kolebanje. Gospodin Nadić pažljivo je zakoračio – stepenik nije ni škripnuo. Bio je nekako lagan, mekan; kao da nije stepenik, već oblak. Prvi, drugi, treći. Dovoljno slobodnog prostora na stepeništu da i pratilac krene za njim. Čovečuljak sa šeširom još jednom se osvrnuo ka praznoj sobi i obuhvatio pogledom svaki njen ćošak, poput savesnog čoveka koji proverava da li prostoriju u kojoj je boravio ostavlja u najboljem redu, i da li je kojim slučajem u njoj nešto zaboravio. Polako je zatvorio vrata. Škljoc – i soba je ostala sama. Da nije bilo svetlosti stone lampe i blago izgužvanog ćebeta na krevetu, lako biste pomislili da u njoj niko nikada nije ni živeo.
Izvor fotografije: pixabay.com
