Ja sam komičar, a s obzirom da je godina 2984., to znači i da sam jedan od najtraženijih kriminalaca – državni neprijatelj broj jedan, može se reći… Ali žurim. Dozvolite da vam malo približim vreme u kom živim.
Pre nekoliko vekova, kada je broj depresivnih ljudi oborio sve dotadašnje rekorde, vlasti širom sveta su shvatile da je tužne, depresivne, iznutra mrtve ljude mnogo lakše kontrolisati nego što je to slučaj sa srećnim zadovoljnim i ispunjenim ljudima. Vidite, ispunjeni ljudi imaju želje, aspiracije i ciljeve koji ih pokreću, a te želje, aspiracije i ciljevi umeju da budu nepredvidivi, a samim tim i potencijalno problematični vladajućoj klasi. Za razliku od njih, ljudi mrtvi iznutra se pokreću samo onoliko koliko im je to neophodno da bi preživeli, a nekad ni toliko… Broj samoubistava je porastao do te mere, da je, uz pomoć drastično smanjenog nataliteta, svetska populacija gotovo prepolovljena – problem prenaseljenosti rešen! Bože, muka mi je samo kad pomislim na sve to… Ali, čekajte, to ni nije najgore od svega. Najgore je to što dovde nismo došli prirodnim putem, ne. Sećate se kako sam na početku pomenuo kako su vlasti shvatile da nas je lakše kontrolisati kad smo tužni, depresivni i mrtvi iznutra? E pa, rešili su da će nam, u svoj svojoj beskrajnoj mudrosti, pomoći da to tog stanja svi dođemo i da iz njega nikad više ne izađemo.
Sad se verovatno pitate kako su to učinili. Reći ću vam. Počelo je propagandom protiv sreće. Sreća je loša, rekli su. Neprirodna. Troši previše energije. Izaziva ubrzano starenje. Stvara bore. Skreće nam pažnju sa suštinski bitnih stvari… Zatim, kada je javnost počela da guta tu priču koju su joj vlasti gurale niz grlo, došle su pilule. Svako ko je želeo da ubrza svoju borbu protiv sreće, mogao je da u najbližoj apoteci kupi DEPRO pilule, koje bi svaki preostali tračak sreće sasekle u korenu, potpuno je inhibirajući – samo jedna pilula na dan i život bez sreće je zagarantovan! Nakon pilula došao je prvi zakon – svaki građanin je bio dužan da pije po jednu DEPRO pilulu na dan… I tako je nastla planeta „zombija“ koji žive samo zato što se još uvek plaše smrti, i onih koji su se više plašili zivota i više nikada neće morati da popiju DEPRO pilulu, najuspešnijeg masovnog ubicu ikada. Međutim, postoji i treća grupa ljudi. Grupa kojoj i ja sam pripadam. Grupa koja je, grdno se zamerivši vlastima, rekla ne DEPRO pilulama i time postala kriminalni šljam ovog savršenog društvenog poretka. A mi komičari smo najopasniji od svih, jer predstavljamo direknu pretnju njihovom sistemu… Živi ili mrtvi – tako glasi naređenje… Naređenje koje proizilazi iz drugog novog globalnog zakona koji zabranjuje komediju i bilo koju vrstu zabave koja bi mogla da izazove neku pozitivnu emociju.
I tako smo došli dovde… Do ovog sudbonosnog trenutka. Znao sam, kad god sam pričao svoje šale i viceve, znao sam da stavljam svoj život na kocku. Znao sam, ali nije me bilo briga. Možete to nazvati buntom ako želite, ali to je više od toga. Mene je oduvek ubijalo to što moram da živim u ovom DEPRO svetu bez osmeha i duše i morao sam da unesem neki tračak svetlosti, pa ma koliko on tanan bio, kako zbog ljudi oko sebe, tako i zbog sebe samog…
I zato sada stojim ovde, gledajući u cev pištolja depresivnog policajca koji viče, glasno onoliko koliko mu to DEPRO pilule dozvoljavaju: „Spusti mikrofon i digni ruke u vis!“
Slušam šta mi govori i na momenat pomišljam da ga poslušam, ali se onda prisećam šta bi došlo posle… Doživotna robija. DEPRO pilule uz i umesto obroka. Večiti očaj…
„Pozorniče…“, progovaram, „Da li znate zašto slon nema kompjuter?“
„Nemoj! Stani! Ćuti!“, preklinje policajac.
„Zato što se plaši…“ Pištolj puca.
Autor: Miroslav Stojković ◊ Izvor fotografije: medium.com
