Maziš moja leđa
A želim da me pustiš da spavam
Jer u snu osetim kako mirišeš
I volim onaj osećaj
U kom te pod prstima imam.
Dok te gledam
Mogu da se raspadam.
I da cvetam.
I da venem.
Da bolim.
I da te volim.
I svašta nešto
Što ne treba.
Tim rukama predivno lažeš
Lepe su.
Tako tople.
A daleke.
I hladne.
Oči su ti mirne
Dok gledaju moje.
Žmuriš dok me ljubiš
Jer to valjda tako treba
Ne znam koliko toga
Ova leđa mogu da ponesu
A htela bi da te vole
Iz dana u dan
Iz sata u sat.
A koga ti voliš?
Lidija ne govori često o sebi i to joj je oduvek najteži sastav na zadatu temu. U svojoj glavi spava u cveću, kupa se u čokoladi, peva, piše, voli i pleše.