Teška sparina pala je na grad. Napolju se teško diše – ne znam je li to zbog ove vreline i ovog asfalta koji isparava ili mi to neizvesnost otežava da udahnem duboko. Biće da je ovo drugo. Večeras mesečina pomno nadzire grad. Večeras će ona nakon toliko godina obasjati i tvoj lik. Možda je moju podsvest okrznula želja da taj lik ostane prikriven bar još koji trenutak. Koji dan. Koju godinu. Šta je jedna godina naspram onih koje si proveo skriven u mraku mojih uspomena gde nije bilo mesečine koja bi obasjala tvoje lice? Čovek želi moć, traži kontrolu nad drugim ljudima, čezne za dominacijom. I dobiće moć, jer neće birati preko čega (ili koga) gazi da bi se te moći dokopao. Naslađivaće se gorčinom svog (ne)uspeha. Dobiće i kontrolu, jer da bi postojao balans u ovom neuravnoteženom svetu u kojem živimo, moraju da postoje oni koji dominiraju i oni koji su inferiorni. To je do karaktera, do tipa ličnosti, do veština i sposobnosti. Ne može svako. A neko mora. I kontrolisaće – ljude. Ali ta moć nikada neće biti dovoljna da se kontroliše jedno Nebo. Jedna Tama. I jedan Mesec. Nebo će držati Mesec u naručju da nadgleda postupke, osluškuje reči i predoseća namere. Tama će gutati kad se izgubi nit sa ljudskim u svetu neljudskog.
Čekam te. Ruka mi je utrnula držeći ovaj kofer u koji sam spakovala ono poslednje što ti očekuješ da ugledaš unutra. Nestrpljivo iščekujem da ugledam izraz tvog lica kada otvorim kofer. Pitaćeš se čemu sve to. I zašto ne ostavim prošlost iza sebe. Ti si je ostavio. Vreme je za novi početak, reći ćeš. Odgovoriću ti da ovo u koferu nije prošlost, već deo mene koja stojim pred tobom. Ovde i sada.
Ti si mene izneverio. A kada neko nekoga izneveri, onda se od njega ništa više ne očekuje. Možda ćeš biti bolji nego što te zamišljam ako ti pružim priliku da me uveriš u to i iznenadićeš me svojom promenom (ako se ljudi uopšte menjaju… Znaš kako kažu za vukove). Ali sve i da si ostao isti, neće biti razočaranja, jer su moja očekivanja odavno nestala negde u onoj tami do koje mesečeva svetlost nije uspela da prodre. Ako odlučim da ostanem.
Kao po običaju, kasniš. Zakasnio si nebrojeno puta na mnoge susrete sa mnom, zašto bi sada bilo drugačije? Već sada mi postaje jasno da se nije mnogo toga izmenilo, a još nisi ni stigao. Ceo svoj život sam uverena da tvoj sat uporno zaostaje za mojim. Kada ćeš ga podesiti za mene? Celog svog života ja slušam da moj sat previše juri nekuda napred i da bi trebalo da ga vratim. Da ga vratim kako bi ti mogao da me sustigneš. Krivica se na drugoga lako svali, a teško skida. Kriv si. Zato i kriviš mene. Čovek na druge samo projektuje sopstvene misli, emocije i doživljaje. Onaj kog izjeda osećaj krivice, samo će je otresti sa svog ramena i preneti na najbližeg do sebe. Ja sam ti bila najbliža.
Otkucaji srca se ubrzavaju. Imam osećaj da ćeš se uskoro pojaviti preda mnom. Očekivala sam da je taj osećaj za tvoje korake odavno iščezao. Nažalost, izgleda da smo još uvek povezani nekim nevidljivim nitima koje su isprepletane među nama poput paukove mreže. Postaje mi pomalo dosadno dok stojim ovako u mestu. Zato prizivam reči kojima si mi nekada punio glavu misleći da ćeš tako lakše sprati istu onu krivicu koju si na kraju, konačno, svalio na mene. Mene je oduvek intrigirala tvoja uverenost da ja tebe krivim za sve. Nikada nisam. A ne bi mi poverovao. Lakše ti je da veruješ u suprotno. Lakše ti je, jer barem možeš da me kriviš i zato što te krivim za sve. Nisam ti pričinila to zadovoljstvo, znam. Kako se krivi neko ko nikada nije tu? Nisi me naučio. Ali si me naučio mnogim drugim važnim, rekla bih, životnim lekcijama. I povrh svega, naučio si me kako se odlazi bez osvrtanja iza sebe.
Nisam te primetila dok si išao ka meni. Primetila sam te tek kada si stao tačno naspram mene. Ćutiš. Ti, ja, mesečina i ovaj kofer pored mojih nogu. Da li ćutiš zato što ne znaš šta da mi kažeš ili se plašiš da bi mogao da izgovoriš nešto pogrešno? Da li si ostao bez teksta kada si shvatio da pred tobom više ne stoji devojčica već odrasla žena? Dođe mi da te pitam šta si očekivao. Iste su godine proticale za nas oboje. To si mi uradio. Dao si me godinama umesto da me uzmeš za sebe. Nisi me štedeo. Ne iščuđavaj se. Ti si od mene napravio onu koja sada stoji pred tobom. Dao si mi snagu i zrelost. Dao si mi dva moćna oružja za život koji vodim, a da prstom nisi mrdnuo. Neverovatno, zar ne?
Sebi sam zabranila prva da progovorim. Želela sam da te posmatram dok se mučiš da nađeš prave, dovoljno jake reči koje bi ubile ovu tišinu koja štipa za kožu. I čekala bih koliko god treba. Tolike godine sam čekala, ovo sada je prava sitnica. Mučio si se, mogu ti reći, poprilično. Usne su ti podrhtavale, a prste si lomio ne znajući kako da izađeš na kraj sa nervozom koja te je obuzela. Pogled si stalno bacao na tlo. Samo ponos i ego nisi uspevao da baciš na to tlo. Kakvo bi zadovoljstvo bilo videti taj ponos i ego kako se razbijaju u paramparčad kao staklo koje se lomi na tlu. Ali to te održava u životu. Kako bi toga mogao da se odrekneš? Pomoću njih dišeš. Njima se hraniš.
Za oko ti je zapao kofer. Prve reči koje si izgovorio odnosile su se na to šta se nalazi u njemu. Znatiželja je nadvladala sve drugo. Neke stare fotografije, kažem. Samo fotografije, pitaš. Klimam glavom. – Zar nisi ponela stvari da ostaneš? Ne ostajem, odgovaram na tvoje zaprepašćenje. Mi nemamo šta da tražimo jedno pored drugog. Otišao si kad sam te najviše želela pored sebe. Ne možeš me uzeti sada kada ti se prohte samo zato što sam sada ja mnogo potrebnija tebi. Došla sam. Čekala sam te. Razgovaraćemo. Otići ću. Može li biti ikako drugačije?
-Zašto si onda ponela kofer? Mogla si jednostavno da staviš fotografije u običnu torbu.
-Zato što se uspomene najbolje upakuju u jedan kofer.
Pokazujem ti fotografije. Na njima smo zajedno. Na njima su godine iza nas. Na njima se smejemo. Sada ih posmatraš ozbiljno, ali sa nekakvom setom u očima. Poredim te se čovekom na slikama. Godine te nisu mnogo izmenile. Čoveka zapravo i ne menja vreme. Menjaju ga ljudi i okruženje. Menja ga tuđ uticaj. Preturaš po razbacanim fotografijama koje smo prosuli na nekom stolu u obližnjem kafiću. Ponekad se blago osmehneš. Kažu mi da ličim na tebe. Dok to izgovaraju ljudi su uvereni da govore nešto što meni istinski prija da čujem. Da li tebi prija?
Noćas sam ti donela uspomene. Mesec je obasjavao svaku crtu na tvom ostarelom licu. Na nekim fotografijama su ljudi koje ne poznaješ. Pitaš me ko su oni. Govorim da su oni meni sve. Sva podrška i ljubav, sav oslonac. Pitaš me: – A ja, ko sam za tebe? -Imaš ti svoju porodicu. Vratićeš se njima. Na kraju krajeva, porodica je ta kojoj se uvek vraćamo.
Autor: Tijana Katić
