Pregazila sam svaku datu reč.
A ja se u reči kunem.
– Neću te zvati.
– Neću ti pisati.
– Neću o tebi misliti.
Bilo je potrebno malo lošeg alkohola i malo više samopouzdanja da sahranim dostojanstvo.
Zalila sam te i te noći crnim vinom od 250 dinara.
Toliko i vrediš.
Nazdravljala sam u ime svoje gluposti.
Zamagljenih očiju i razmazane šminke sam dočekala jutro.
Gledala sam kako sviće tuđi dan.
Neka nekom drugom bude srećan.
Ja sam svu sreću stavila u tvoj džep.
A džepovi su ti bušni.
Propala sam negde duboko, kroz pocepanu postavu.
U mrak i zaborav.
I još dublje.
I zašto uopšte o tebi mislim?
Ko si ti da mi remetiš bioritam?
Ko si ti da me teraš da u alkoholu davim sećanja?
Ko si ti i zašto si mi sve?
Izdala sam sopstvenu zakletvu.
Slagala sam sebe u oči.
– Neću te provlačiti kroz stihove.
– Zaboraviću tvoje ime.
– Neću o tebi pričati sa mesečinom.
Nisam istrajna ni u čemu, osim u patnji.
Isplakala sam svaku uspomenu. Sebe sam isplakala, čoveče.
Ostali su samo obrisi žene koja te voli.
Ređala sam pikavac na pikavac.
Napunila sam pikslu do ivice.
Cele noći sam te pravila od dima.
I nisam uspela. Neuhvatljiv je poput tebe.
Pobegne mi čim mi sklizne sa usana. Odnese ga noć. Negde gore, do vasione.
I još dalje.
I zašto ti uopšte spominjem ime umesto molitve?
Zašto se nadam da ćeš se pojaviti na mojim vratima?
Ko si ti da te ja čekam?
Ko si ti da te ja volim?
Ko si ti i zašto si mi ceo svet?
Petog jutra obećah sebi, posle milion pregaženih obećanja, da o tebi više nikada neću šaputati sa zvezdama.
Obećah sebi da neću piti da bih zaboravila.
Da neću budna čekati da mi udeliš ostatke ljubavi.
Obećah sebi da ću ovog puta ispuniti svoje obećanje.
Jer vreme je prošlo i ti odavno nisi moj, a ja odavno nisam svoja.
Probudila me je tvoja poruka iz jedva načetog sna.
Trgla me je iz moje male stvarnosti.
Lupila mi je pet, šest šamara.
Tada sam otvorila oči i po prvi put pogledala.
Tada sam shvatila…
“Ko zna koji put se pojavljuje na vrhu mog jezika tvoje ime. Pečeš mi nepce. Grebeš mi razum, devojko. A odavno sam tuđi i svačiji. Odavno nisam tvoj. Ko si ti da mi i zaborav uskratiš? Na njega imam pravo. Ko si ti da mi uzdrmaš život, kad za tebe više ne živim? Ko si ti kada si mi odavno niko? Ne piši mi, ne zovi me, ne troši uzalud reči. Sve što sam želeo da ti kažem je da sam te voleo, koliko sam voleti mogao. Za tebe više ljubavi u meni ostalo nije. Potrošilo se. Trgni se. Život je sve osim bajke. Odrasti već jednom.”
Čitala sam tu poruku deset sledećih večeri, ali ti nisam odgovorila.
Jer ko si ti da ja tebi odgovorim?
I ko si ti da ti ljubav nacrtam?
Ko si ti da te učim da voliš?
Ko si ti da mi kažeš da sam niko?
Ko si ti da mi o životu govoriš i da mi bajke skrnaviš?
Ko si ti da me teraš da odrastem?
Ako se odraste u čoveka kakav si postao, radije bih da zauvek budem dete.
Ne prepoznajem te.
Nisi onaj zbog kog bih i sebe izgubila.
Ko si uopšte ti?
Autor: Anđela Češljarac ◊ Izvor fotografije: Pinterest
