Noć je jenjavala. Sunce je već mahalo gradu sa druge strane horizonta. Ulice su bile puste. Samo je jedan visoki crnokosi čovek šarenih očiju šetao ogromnu crnu dogu hladnim asfaltom… Ili bi možda trebalo da kažem da je doga šetala njega? Crnokosi čovek, koji i nije zaista bio čovek, je potrkivao kako bi držao korak za ogromnom dogom, koja i nije zaista bila doga. Da čovek nije čovek, malo bi ko predpostavio – njegov otac ga je stvorio kao savršenu vizuelnu kopiju ljudskog bića. Međutim, da doga nije doga, shvatio bi svako ko bi je malo pažljivije posmatrao, s obzirom da je opsena koja je na nju bila bačena jedva uspevala da prikrije njen istinski oblik i povremeno bi pucala, na momente otkrivajući troglavog psa spram čijih dimenzija je doga ličila na pekinezera. To su bili pali anđeo Venera i njegov verni kerber Fifi. Bili su na misiji od krucijalnog značaja. Morali su da pronađu Smrt… Večeras! A večeras im je brzo izmicalo.
Fifi je pratila miris Lazara, Venerinog najboljeg prijatelja čije je telo sada pripadalo Smrti. Veneri je u džepu bila ušuškana narukvica srebrnkaste boje, koju mu je dala njegova žena Lilit rekavši: „Ovo bi trebalo ga zaustavi… Bar na neko vreme… Trebalo bi…“ Zatim ga je nežno poljubila… Nežnije nego što je to ikada učinila… Ikada u preko četiri hiljade godina koliko su se poznavali… Veneri se taj poljubac činio kao oproštajni.
pinterest.com
Otresao je tu misao i naglo stao. Stigli su. Fifi mu je jednom njuškom pokazala na veliku kuću crvene fasade.
„Javna kuća?“, podigao je obrvu Venera prepoznavši objekat. Pre nekoliko godina je tu bio napravio masakr. Prostituisali su decu. Venera nije mnogo govorio – njegova poruka je bila ispisana krvlju. Bukvalno. Na zidovima. Ne deca! – samo toliko. Ali toliko je bilo sasvim dovoljno. Nakon tog dana, u tu kuću ni jedno dete više nije ni kročilo.
Fifi je zarežala. Pred kućom su, skrivena u senci, stajala tri identična, izuzetno visoka čoveka. Posmatrali su ih. Venera je suzio oči uzvraćajući im pogled. Pomazio je Fifi po najbližoj mu glavi.
„Ostani ovde, devojko!“, rekao je.
Fifi je ispustila zvuk neodobravanja, ali nakon što ju je Venera strogo pogledao, ućutala je.
Ostavljajući kerbera za sobom, anđeo je prišao trojici koji su mu pošli u susret napuštajući senke.
„Dobro veče, gospodo!“, reče Venera.
Trojica se međusobno pogledaše i jedan od njih mu uzvrati: „Dobro veče…“
„Kojim dobrom, anđele?“, upita drugi.
„Došao sam da razgovaram sa Smrti“, ležernim glasom odgovori Venera. „Vi?“
„Čekamo da svane, pa da se sva četvorica bacimo na posao“, uz osmeh reče treći.
„Aha, jasno. U redu onda, neću ga dugo zadržati“, reče Venera i krenu ka kući.
„A ne, pali anđele! Ne možemo te pustiti njemu… Bog ti ne veruje. Nisi izvršio zadatak koji ti je dao. Kraljica i princ još uvek dišu…“, reče jedan od njih i sva trojica preprečiše put Veneri.
Venera izduva kratki osmeh kroz nos i podižući jezivi pogled ka njima prezrivo reče: „Zar zaista mislite da me vi možete zaustaviti?“
Umesto odgovora levi od trojice mu se zadovoljno osmehnu i anđeo poče da iskašljava krv. Trenutak kasnije mu je taj osmeh odleteo zajedno s glavom, a Venera je dlanom brisao krv sa usana dok mu je u ruci plamteo crni plamen njegovog mača.
Preostala dvojica malo ustuknuše i Venera oseti nezamislivu glad od koje mu se stomak poče bolno uvijati u pokušaju da sam sebe pojede. Venera na brzinu osmotri preostala dva čoveka, fiksira pogledom onog koji ga je intenzivno posmatrao dok se drugi lagano povlačio unazad, i jednim zamahom mača ga preseče na dve identične pole. Glad utihnu.
Strah se razli licem preostalog čoveka.
„Znaš, očekivao sam više od vas… Jahači apokalipse… Ljudi su pisali priče o vama. Snimali filmove i serije. Pravili video igre. I u svim njima… Izgledate tako kul… Tako kul i moćno! Ali ovo…“, reče Venera gestikulirajući ka dva leša pod svojim nogama. „Ovo je gotovo žalosno.“
Bes se razli licem trećeg jahača apokalipse potpuno potiskujući strah koji je tu do malopre boravio i iz svih okolnih zgrada počeše da naviru ljudi i kidišu na Veneru pritom mu onemogućavajući da dopre do Rata koji je sada bio okružen armijom nevinih ljudi koji su ga fanatično branili i bezumno napadali anđela, neki golim rukama, neki noževima i viljuškama, neki oklagijama, vazama, cipelama ili čega bi se god drugo dohvatili, a neki i vatrenim oružjem. Venera je, ne želevši da sprži duše nevinih ljudi, dematerijalizovao svoj vatreni mač i razbacivao napadače prvo golim rukama, a zatim je razvio svoja krila i počeo i njima da se koristi, ali nije mogao da drži korak sa bujicom ljudi koja bivala sve jača – bio je preplavljen. Jahač se zadovoljno osmehivao.
Međutim, kada je već izgubio svaku nadu da će se probiti kroz Ratovu armiju marioneta i već se bio pomirio sa činjenicom da će morati sve da ih uništi kako bi stigao do prokletog jahača koji mu se samozadovoljno kezio, napad je prestao, a ljudi su samo zbunjeno stajali oko njega. Više nije video Ratov zadovoljni kez. Njegova glava je sada obitavala unutar ogromnih čeljusti kerbera kome su crnim plamenom plamteli zubi. Ratovo telo je bilo pocepano na dve polovine i svaku je gutala po jedna kerberova glava. Samo tren kasnije više nije bilo ni traga od trećeg jahača apokalipse, Fifini zubi su prestali da gore i ona je ponosno uzdignutih glava sedela pred Venerom.
„Haha! Bravo devojko! Zaista si mi spasla perje ovaj put. Hvala ti!“, reče anđeo mazeći kerbera po glavama. „A sad, čuvaj mi stražu dok odem da porazgovaram sa jedinim jahačem koji je zaista bitan…“
Venera je zatekao Smrt, koji je sada nosio Lazarevo lice, kako opušteno leži u verovatno najvećem krevetu koji je anđeo ikada video. Bio je go. Oko njega je spavalo desetak golih devojaka i otprilike isto toliko podjednako golih momaka.
Kada ga je ugledao, Smrt Lazarevim licem razvuče veliki osmeh i skoči na noge hitro prilazeći anđelu.
„Venero!“, uskliknu Smrt i privuče ga u srdačan zagrljaj.
„Uh…“, namršti se anđeo kruto podnoseći zagrljaj gole Smrti.
Smrt ga oslobodi zagrljaja i položi mu dlanove na ramena.
„Da li si znao da si ti moj omiljeni anđeo?“, upita.
„Ovaj… Nisam…“, zbunjeno odgovori Venera. Nije tako zamišljao ovaj susret.
„O, da da, ti! Ti koji si se pobunio protiv matorog! Ti koji si mu pokazao srednji prst i rekao mu da se nosi tamo gde sunce ne sija!“
„Am… Pa dobro, nije baš tako bilo…“, pobuni se Venera.
„Hej! Nemoj da mi kvariš fantaziju!“, prekinu ga Smrt.
„Okej…“, promrmlja Venera, više onako za sebe.
„Nego, reci mi… Čime te mogu poslužiti? Grožđe? Vino? Viski? Kurva? Žigolo možda? Siguran sam da bar neko od njih još uvek ima nešto snage u sebi! Samo reci!“, reče Smrt ne skidajući osmeh s lica.
Venera nabora čelo i izvuče srebrnkastu narukvicu iz džepa.
„Želim samo da primiš ovaj dar od mene i da ga nosiš do daljnjeg… Ne zauvek, ali… Barem neko vreme“, reče.
Smrti nestade osmeh s lica.
„Tako znači?“, reče. „Ti bi da me zarobiš? Okuješ?“
„Samo tvoju moć. Samo dok se ne rešimo Oca…“
„Samo? SAMO?!“, dreknu Smrt. „Ja jesam moja moć! Reci mi, anđele, zašto bih ti dozvolio da me tako kastriraš?“
Venerine šarene oči se na momenat nehotice spustiše ka Smrtinom međunožju i on ih istog trena zbog toga prokune.
„Zato što si moj najveći fan?“, reče Venera uz šeretski osmeh.
Smrt se glasno nasmeja.
„Ta ti je dobra“, reče.
„Ne, ozbiljno, zašto ne bi? Ako to učiniš nećeš morati da pobiješ ceo svet – Otac ne može da te natera da učiniš nešto što nije u tvojoj moći. A znam… Vidim! Vidim da ne želiš da satreš ovaj svet, pogotovo ne sad kad konačno imaš telo kojim možeš da uživaš u njemu.“
„Dao sam svoju reč…“, reče Smrt, iako se moglo videti da razmatra anđelov predlog.
„I nećeš je prekršiti… Ja ću…“, reče Venera i pruži narukvicu ka Smrti.
Smrt spusti pogled na nju, napravi par koraka unazad i podiže sada odlučan pogled ka Veneri.
„Ne mogu to da učinim… Ne mogu ti dozvoliti da staviš tu narukvicu na moj zglob“, reče.
„Onda mi nema druge, moraću to učiniti silom! Pa makar izgubio svoj život… Ili uzeo tvoj…“, izgovori Venera i u drugoj ruci materijalizova svoj plamteći mač.
Međutim, na Venerino iznenađenje, Smrt poče da se smeje. Glasno. Nekontrolisano. Gotovo histerično.
„Šta je toliko smešno?“, upita zbunjeno anđeo.
Smrt mu ne odgovori odmah – morao je da sačeka da se njegov smeh malo stiša.
„Luckasti anđele… Oh, ti simpatični luckasti anđele… Ti zaista nemaš pojma kako ovaj univerzum funkcioniše, zar ne?“
„O čemu…“
„Prvo! Ti da izgubiš život? Ovde? Sada? Mojom rukom? Dragi moj, pa ti po mojim kriterijumima i nisi živ! Ti ne pripadaš ovom svetu, to jest ovoj dimenziji univerzuma… Ja samo ’guram’ duše ka Raju i Paklu, a ti si, dragi moj, tehički, duša, iako, istina, znatno kompleksnija. Najgore što bih ja tebi mogao da učinim je da ti onemogućim da kročiš u ovu dimenziju na duže od trena i to je to!“
Venera spusti mač niže, pomno ga slušajući.
„Drugo! Nisam siguran ni da bi me mogao uništiti tom tvojom vatrenom čačkalicom, dragi moj, ali za slučaj da bi… Pa, recimo samo da ti neću dozvoliti ni da pokušaš, iz istog razloga iz kog ne mogu mirne savesti prihvatiti tu tvoju narukvicu – nisam sadista…“
„Šta bi to trebalo da znači?“, upita Venera sad držeći mač već sasvim nisko.
Smrt razvuče široki, jezivi osmeh Lazarevim licem i reče: „Da li si ikada zamislio svet bez smrti, dragi moj? Da li si ikada i pokušao da zamisliš svet u kom niko i ništa nikada ne umire? Svet u kom ništa ne umire, ali sve i dalje raste… Novi život se i dalje rađa… Zamisli takav svet, anđele… Zamisli takav svet nakon godinu dana… Nakon dve. Nakon sto. Nakon hiljadu! Biljke, životinje i ljudi… Živi. Zauvek! Bez obzira šta im se desilo… Bez obzira koliko patili… Makar ne imali hrane… Vode… Vazduha! Samo zamisli to! Svet toliko prepun bićima koja su živa, ali ne mogu da dišu jer nema dovoljno vazduha, ali svejedno ne umiru jer više nema smrti… Samo zamisli tu perpetualnu agoniju! Zamili koliko bi samo priželjkivali smrt svakog trena svakog dana – smrt koja nikad ne bi došla… I sve to u svetu koji je toliko krcat bićima da su bukvalno naslagana jedna na druga od tla, pa skroz do stratosfere, a i dalje… Da li si zamislio to, dragi moj Venero?“
„Jesam…“, tiho reče Venera i dematerijalizova svoj mač.
„I da li još uvek želiš da me lišiš mojih moći?“, upita Smrt pobedonosno se smešeći.
Venera ne odgovori odmah. Slika koju mu je Smrt naslikao se duboko urezala u njegov um… Mučenja kakvo je Smrt opisao ni u Paklu nije bilo.
„Da…“, najzad tiho reče.
„Molim?! Šališ se!“, preneraženo izgovori Smrt.
„Ne, sasvim sam ozbiljan… Već sam ti rekao – ne zauvek. Ne ni na hiljadu godina. Ni na sto. Ni deset. Čak ni na jednu! Daj nam mesec dana da se rešimo Oca, i Lilit će osloboditi tvoje moći. Znam da ne želiš da ovaj svet bude zbrisan, i da ne veruješ zaista da će Njegov, ako ga i bude bilo, biti išta bolji od ovog. A i skotova narav! Nekad mu ni razmaženo derište nije ravno!“
Smrt se glasno nasmeja, pa se nagnu ka anđelu i kao u poverenju mu tiho reče: „Odaću ti tajnu, Venero… On i jeste razmaženo derište…“
„Šta?“, zbunjeno upita Venera.
„Toliko o tome!“, reče Smrt i isturi svoj ručni zglob ka Veneri. „Nedelju dana, i ni sekund duže!“
Autor: Miroslav Stojković
