Priča nam kako je nekoliko dana učila oca da koristi Vajber. Kako mu nije bilo toliko teško da upamti korake koje treba da savlada da bi poslao poruku koliko mu je bilo teško da klikne, jer nikako da mu se prsti naviknu na tu vražju mašinu sa đavolski osetljivim ekranom. Priča nam i smeje se, mada znamo da joj ništa nije istinski smešno. Priča nam u sali prepunoj ljudi koji su došli da gledaju film, jer je u našem malom mestu bioskop retka atrakcija. Tamo gde se sprema da ide, bioskop će joj sa svetlećih bilborda verovatno nuditi svaki dan. Tamo gde se sprema da ide, isuviše je skupo uspostaviti telefonski poziv iz Srbije, isuviše je veliki luksuz uložiti minute u ona suvišna, a suštinska pitanja – jesi jela, je l’ ti toplo tamo, kako si spavala, kako ti je na poslu, kad ćeš da dođeš. I zato će ćale morati da nauči kako da se izbori sa Vajberom i tač skrinom.
Pričamo joj kako mora da napravi još jedan sprat kad se vrati i da postavi kamene lavove, jer neki red mora da se zna. Upozoravamo da ne zaboravi da najpre napravi kapiju sa stubovima, jer neće valjda lavovi na zemlju. Šta ima veze što nema dvorište, pa joj ne treba kapija? Nek stavi ispred ulaznih vrata. Pričamo i smejemo se, mada svi znamo da nam ništa nije smešno. Pevamo joj Pero Deformero i naravno, opet se smejemo.
A nije nam smešno. Nije nam ni tužno. Ne zavidimo joj što ide, ne zavidimo ni sebi što ostajemo. Sve se, nekako, pomešalo u nekakvo sivkasto, bezimeno ništa. U knedlu u grlu, koju s vremena na vreme pokušamo da proteramo pokojom limenkom piva. U knedlu u poruci na Vajberu, neku bezveznu, za koju još nisu izmislili prigodan stiker.
Autor: Tufnasta Zebra ◊ Izvor fotografije: pixabay.com
