Mislim da sam te između “nikada više” i “još samo ovaj put” isktiniski zavolela.
U kafiću je treštala neka pesma, koju sam sto puta čula, ali nikada nisam mogla da joj zapamtim reči. I noć se polako privodila kraju. I devojke su pile pivo kroz šarene slamčice. I ja – kao ja, uvek emotivna posle treće flaše, uvek zagledana u daljine, uvek u potrazi za smislom života, mlatila sam desnu nogu u ritmu prigušenog zvuka bas gitare.
Tada si mi prvi put ukrao osmeh…
– Zašto su barske stolice tako neudobne? – pitao si me, dok si mi se približavao sa leđa.
Miris tvog parfema mi je odmah ispunio nozdrve.
– Kako ja to mogu da znam? – pitala sam nezainteresovano.
– Smem li da sednem? – brzo si promenio temu.
– Ne znam, pitaj stolicu, ti si je upravo uvredio.
Seo si tik uz mene, kao da se već decenijama znamo.
– Imam jednu teoriju u vezi stolica, mogu da ti je kažem, pa da prodiskutujemo o tome.
– Ne zanima me, iskreno.
– Sve jedno ću ti reći.
Prevrnula sam očima.
– Stolice su neudobne da bi ljudi više igrali nego što sede.
– Onda su omanuli, ako mene pitaš. – rekla sam pokazivajući na nas.
– Ti si, dakle, statičan tip?
– Tip čega?
– Tip žene? Podigao si obrvu.
– A šta ako nisam žena? Moderno je doba.
– Siguran sam da jesi.
– Kako možeš biti siguran? – pitala sam.
Pa jednostavno je. Ne postoje tako lepi muškarci. – dodao si.
Opet sam prevrnula očima.
– Ja sam zapravo “nikada više” tip žene. – zaključih.
– A šta bi to trebalo tačno da znači?
– To znači da nikada više neću pasti na priče simpatičnih momaka u zadimljenim kafićima. A pogotovo ne na one duhovitih momaka za šankom, kada je vreme za fajront.
– Pametno. – rekao si, kao iz stopa.
– Takvi su mi konkurencija. Sada mi je laknulo. – dodao si.
Tada sam se prvi put nasmejala.
Te večeri si mi izmamio još stotinu osmeha, a godinama su stotine postale milijarde.
I bilo je divno smejati se tvojim šalama.
Uvek si nalazio načine da me razveseliš.
I sada te posmatram.
Prošlo je mnogo vremena od te večeri.
Sediš na ivici kreveta. Ruke su ti spuštene pored nogu. Bledo gledaš u jednu tačku.
Nisi više onaj simpatičan momak iz zadimljenog kafića.
Mnogo toga se promenilo.
Izgleda da nisam umela da te usrećim, a ti si svu energiju utrošio na moje osmehe.
Niko nije mogao da te usreći. Ti jednostavno nisi umeo da budeš srećan.
– Čudno je to. – govoriš mi tiho, jedva čujno.
– Čudno je to ljubavi. Jer ja te volim, ali kao da to nije dovoljno. I znam da me ti voliš, ali mi je postalo svejedno.
Suze mi padaju niz lice dok ti sve jače stežem dlan.
– Proći će taj osećaj. – odgovaram ti.
– Tu sam, ne idem nigde. Šta god da se dogodi, tu sam. – dodajem.
– Mislim da mi ni to više nije važno, izvini. Umoran sam, sad moram da spavam, molim te idi.
Spuštaš se na krevet, ali ne sklapaš oči. Buljiš u jednu tačku totalno bledo, kao da gledaš kroz zid.
Ruke su ti umotane zavojima. Podačnjaci su ti crni. Lice ti je bledo i oronulo.
Samo si senka onog čoveka.
– Znaš… – govoriš mi dok idem ka bolničkim vratima.
– Voleo bih da se jednom nasmeješ…
I smejem se, ako se to može nazvati osmehom. Više je facijalni grč. Neka spona tuge, besa i ljubavi.
I ti to znaš, ali prihvataš, jer bolje ne može da bude.
Tužno je, jer je bilo prelepo.
A kada je nešto tako jako, mora jako i da zaboli.
Ja sam se smejala, ti si mi mamio osmeh.
Ja sam te volela, ti si mi uzvraćao ljubav.
I ko bi rekao da ćeš preko noću shvatiti da to nije dovoljno za sreću.
Izgleda da je najteže klovnovima. Svi se raduju kad ih vide, a oni bi često pobegli iz sopstvene kože. Tanka je nit između komedije i depresije. Ti si, nažalost, svoju nit pokidao. A ja sam, nažalost, to prekasno shvatila.
Tuga se duboko sakrije u srce, sraste nam sa komorama.
Nekada ljudi zauvek žive sa njom, ne priznajući da ih tišti.
Volela bih da sam se bolje zagledala u tvoje oči…
Možda bih između trepavica videla more suza, koje si godinama, ispod kapaka sakupljao.
Izvini, bila sam previše srećna pa nisam razumela tugu.
Izvini…
Ti si mi uporno odvlačio pažnju sa nje…
Autor: Anđela Češljarac ◊ Izvor fotografije: Pinterest
