Neke daljine i boje bi trebalo samo promatrati.
Ostati nem pred prirodom.
I zahvaliti joj.
Udahnuti duboko.
Popiti čaj na terasi.
I uživati.
Jer i ne možeš ništa drugo ni uraditi.
Zato joj se i prepusti.
Briga i problemi mogu lako da nestanu.
Da se uspavaju na par minuta.
Samo ako primetiš.
Ako primetiš taj spektar boja pred tvojim očima.
Tu gracioznost prirode kojom njena punina i zrak odlaze sa svakim narednim danom.
Ali odlaze na najbolji mogući način.
Šmekerski što bi se reklo.
Bojama.
Pokazuju ti da nije sve tako crno.
Da uvek ima prostora za zasijati.
Čak i na kraju.
Čak i uprkos kraju.
Okupati se spektrom koji izaziva duboku naklonost.
Namignuti problemu.
Sakriti brigu iza osmeha.
Ali sijati.
Biti zahvalan.
Pobediti.
Jedna izreka kaže da na kraju uvek sve bude dobro.
Da ako nije dobro, onda nije kraj.
Zato šljašti svojim unutrašnjim bojama.
Čak i po jesenjem danu.
Jer priroda i šljašti.
Jer i sunce postoji tamo negde iza oblaka.
Ne koči sebe realnošću i logikom.
Ne zaustavljaj se vremenom.
Zanemari težinu puta.
Sledi svoj put.
Obasipaj ljubavlju sve.
Prijatelje, braću, sestre, roditelje, poznanike….
Mnogo je ljubavi u tebi ako to pokušaš da otkriješ.
Mnogo je načina da je dokažeš i podeliš.
Još više razloga za sreću ako to primetiš i primenjuješ.
A uz zdravlje to su tri klišea koja najviše volim u poslednje vreme.
Kojima najviše verujem.
I zapamti da dobrim ljudima Bog uvek pomaže.
I poveruj da je svaki problem izazov da rasteš i upoznaš samog sebe.
Zato pij taj čaj, ohladiće ti se.
Autor: Emilija Jocić
