Evo, već danima neprestano liju kiše!
Liju tako snažno da se prst pred okom ne vidi…
A ja im se uvek, kao dete radujem!
Gledam kako mi po prozoru crtaju
neke tajne znakove, neka čudna slova…
Gledam te kapi koje se množe i slivaju…
Poput mojih suza!
Slušam te umirujuće zvuke koje kiša proizvodi,
pa kao da kroz njih čujem glasove utehe!
Kao da mi kroz tu reku koju baca nebo poručuje
da saoseća sa mnom i da će sve biti u redu.
Onda istrčim napolje i, kao nekada davno,
radosno gazim po baricama i puštam pljusak
da mi se sliva niz čitavo telo…
Prepustim mu se u potpunosti i dopuštam da spere
sve što je loše.
Plačem ja sa kišom, plače kiša sa mnom,
i nebo i zemlja se sastavljaju u jedno…
Gađaju se munjama, bitka odzvanja u vidu gomova,
a ja samo stojim, pokisla i nemoćna pred veličanstvom prirode.
A kada oluje prođu i sve se stiša,
Ostaje miris kiše u nozdrvama, u vazduhu… svuda.
Ostaje onaj nesvakidašnji osećaj kada haos prođe
i sve se smiri, sve diše drugačije…
Pa tako i ja pročišćena kišom i opijena vazduhom,
Gađana munjama i gromovima – ustajem jača.
Izlečena kišom u meni i van mene, mokra do kože,
ponovo prolazim kroz vatru sa novom snagom koju sam dobila.
Autor: Bojana Krkeljić ◊ Izvor fotografije: pinterest.com
