Kažu ti da ideš
da ideš što dalje
jer ovde hleba nema
i tvoje mesto nije ovde
i oni koji su otišli
stalno šalju fotografije
na kojima su nasmejani i vedri
a tebe guši što ne znaš gde bi
i drhtiš od vesti
o padovima aviona
i male tačke na mapi
deluju kao male crne rupe.
Kažu ti da ne ideš nigde
zar misliš da je tamo bolje
kako da ne, svuda je isto
kažu da sediš tu gde si
i da se učlaniš u stranku
i da čekaš mesto u fabrici
za preradu magle
a ti se pitaš treba li da ti bude žao
što je jedina članska karta na kojoj želiš
da stoji tvoje ime
ona iz biblioteke.
Kažu ti da preteruješ
da nije sve tako loše
i da, eto, i drugi žive kao ti
pa guraju nekako
pa im misli nisu sive
i ne uzdišu tako teško
a tebi se skuplja
sav onaj umor u grudima
što ga godinama uspešno ignorišeš
i ona magla u očima
i gorčina na nepcima
i piješ čajeve za smirenje
i vežbaš jogu
i dišeš duboko
da smiriš ubrzan puls
da oteraš crne misli
da prizoveš snove u kojima ne misliš ništa
i čekaš da bude bolje
i čekaš da život prođe
dok slušaš sve ono
što svi ti ljudi
imaju da ti kažu.
Izvor fotografije: pixabay.com
