Kažu mi da sam živa!
A u meni ničeg živog nema…
Pogled beo, tup, beživotan…
Usne suve, modre, ne miču se…
Dah leden, zaustavljen negde u meni, ne izlazi napolje.
Srce ne kuca, ruke i noge se ne miču,
Ne osećam bol, ni sreću, ni tugu!
Negde u daljini čujem pomešane glasove!
Kao pokojnik koji odlazi na nebo, pa čuje jecaje
I razgovore svojih bližnjih dok se udaljava…
Kažu mi da sam živa!
A ja, nevidljiva, levitiram nad zemljom,
Prolazim kroz zidove, ispuštam zvuke koje niko ne čuje,
Svetlo mi smeta, prži me…
Tama mi odgovara!
Pričaju sa mnom,
Ali ja ih ne razumem!
I dodiruju me,
Ali ni te dodire ne osećam!
Misle da sam još uvek tu – ne znaju da nisam!
Kažu mi da sam živa!
Pokušavam da im objasnim da nisam
Jer u meni ničeg živog nema…
A onda ti spomenu ime i sve počne da:
Peče, boli, kida, lomi, ubija…
I tada mi postane jasno
Da je istina negde između njih i mene…
Između života i smrti – tamo gde sam ja!
Tamo gde sam ja – ni mrtva ni živa,
Nikako tvoja, a potpuno tvoja!
Autor: Bojana Krkeljić ◊ Izvor fotografije: pinterest.com
