Bio jednom jedan grad. Vrlo, vrlo mali grad. Zapravo, bio je toliko mali da mu se jedva i mogla dodeliti ova titula. Kad bolje razmislim, čini mi se da mu se ne može pripisati ni oblik perfekta „bio“ – mislim da on još uvek negde postoji. Pitate se po čemu je taj grad toliko poseban te toliko insistiram na njemu? Poseban je po tome što je to grad kaveza. I to ne kaveza za ptice; da je tako, ova priča bila bi krajnje obična i dosadna. Poznat je po kavezima za ljude.
Niko od stanovnika ne zna ko je bio mudrac koji se prvi dosetio ove genijalne ideje, ali nema građanina koji svoj život nije posvetio njenom sprovođenju i veličanju. I tako, vekovima unazad, na ovim teritorijama živi se u kavezima. Svaka odrasla osoba ima svoj lični kavez koji dobija kada dostigne potreban za to uzrast, dok sasvim mala deca žive u kavezu zajedno sa majkama. Nije vam jasno kako se ljudi u kavezu kreću? Vrlo jednostavno – na njegovom dnu postoje jedna mala vrata. Dok čovek mirno i bezbedno provodi dan unutar kaveza, vratanca su zatvorena. Ako poželi da se kreće, jednostavno ih otvori pomoću krajnje praktičnog kliznog mehanizma, provuče kroz otvor svoje nožice, rukama podigne kavez do njemu odgovarajuće visine kako bi mogao da korača, i uživa u punoj slobodi kretanja. Dobro, možda i jeste malo nezgodno hodati na ovaj način, ali ima on i svojih prednosti. Zamislite, na primer, sledeću situaciju: idete ulicom u kavezu i hop, na vas naleće pas sumnjivih namera! Ne znate da li želi da se igra ili da vas malo gricne (ni jedno ni drugo svakako ne bi bilo higijenski). Da ste običan čovek, bili biste izloženi svakojakim strahotama, poput bala, buva ili ujeda. No, ako ste čovek u kavezu, pri prvim naznakama bilo koje opasnosti jednostavno ćete spustiti svoj kavez na tlo, zabraviti vratanca, i osećati se potpuno bezbedno. Dalje, kavezi imaju nepromočivu tkaninu koja je pričvršćena na njihovom vrhu. U slučaju da vas, daleko bilo, u putu zadesi kiša ili sneg (a svi znamo da je čovek koji pokisne izložen opasnosti da dobije upalu pluća i, kako da kažem… ode), odmah možete da povučete jednu ručicu i tkanina će se spustiti preko kaveza, štiteći vaš dragoceni život. Isto je i u slučaju prejakog sunca – zašto biste se izlagali riziku da izgorite ili, ne daj bože, dobijete sunčanicu, kada je daleko bezbednije jednostavno spustiti zastor? Ako i dalje ne verujete da su moguće poteškoće pri kretanju u kavezu zanemarljive u odnosu na sve njegove prednosti i žao vam je što ovi ljudi moraju ovako da se muče, neka vam za utehu bude činjenica da oni, na kraju krajeva, i ne hodaju baš toliko. Sva deca idu u istu školu, a svi odrasli rade u fabrici za proizvodnju kaveza; kako je grad veoma mali, škola i radno mesto i nisu im baš daleko od kuće. Znam da vas je sramota da pitate, pa ću vam i ovo ispričati na sopstvenu inicijativu. Ako svaki čovek ima svoj kavez i ostaje zatvoren unutar njega, kako se onda prirodnim putem povećava broj stanovnika? Pa eto, postoji jedna specijalna noć kada ljudi mogu da napuste svoja utočišta – ona čuvena, prva bračna. Ne, ne, naravno da oni tu noć ne provode na otvorenom. Za ovaj svečani događaj postoji poseban, takozvani bračni kavez, ukrašen baldahinom i ružinim laticama. Po obavljenoj bračnoj dužnosti, supružnici se vraćaju natrag u sigurnost svojih ličnih kaveza, gde nastavljaju svoj mirni, sigurni i jednostavni život. Eto, tako se živelo u ovom malom i zabačenom mestu koje, baš zbog svoje zabačenosti, i nije bilo u nekim iole prisnijim odnosima sa stanovništvom drugih naselja.
A onda je jednog dana, ko zna odakle, u gradić doputovao krajnje neobičan čovek. Bio je to mladi trgovac iz nekog udaljenog sela, koji je putovao po okolnim mestima ne bi li prodajom zaradio nešto novca za hleb nasušni. Šta je prodavao? Pa, prodavao je, recimo, četke. Da, što da ne? Četke od kozje dlake, koje je sam izrađivao u jednoj trošnoj seoskoj sobici. Punu torbu tih svojih četki dovukao je jednog jutra i u naš grad. „Mama, mama, a zašto ovaj čika nema kavez?“, radoznalo i pomalo uplašeno vukla je svoju majku za suknju jedna sasvim mala devojčica. „Svetog mu kaveza, ovako nešto u životu nisam videla!“, majka je preneraženo pokrivala rukom oči svog mladog čeljadeta, da ne gleda ovu strahotu i sramotu. Nasred majušnog gradskog trga stajao je mladić u prilično pohabanoj odeći, sa matorom torbetinom preko ramena, pomalo zbunjeno osmatrajući prostor. Oko njega su se, kao da je to nešto potpuno prirodno, kretali ljudi u kavezima. Na malom travnjaku ulogorio se sedokosi penzioner i u sigurnosti svog kaveza čitao sveže današnje novine. Mladi trgovac čuo je da ovakvo mesto postoji, ali nikada u to nije verovao. I kao da su hteli da mu dokažu da su stvarni, svi građani koji su se u tom trenutku našli na trgu gotovo u istom trenu okrenuli su svoje poglede ka njemu, pridošlici. „Mladiću, da niste negde zaboravili svoj kavez?“, zabrinuto je podigao pogled sa svojih novina sedi starac. „Ne, ovaj, ja… ja nemam kavez“, zbunjeno je odgovorio mladić. „Nemate kavez? Pa to je nedopustivo! Ukrali su Vam ga? Ah, kakvi ljudi… Ne brinite ništa, krenite sa mnom do predsednika opštine, on će Vam odmah udeliti jedan. Baš je juče izašao iz fabrike divan novi model!“, cvrkutala je nešto punija gospođa koja se sa očiglednim naporom trudila da priđe unesrećenom mladom čoveku. „Ali ne, vi ne razumete… Ja nikada nisam ni imao kavez. Znate, tamo odakle dolazim ljudi ne žive u kavezima“, pokušao je da objasni trgovac. Ne treba da vam opisujem zaprepašćenje prisutnih nastalo usled ove izjave, koja se ozbiljno kosila sa zdravim razumom. Pokušali su da mu objasne koliko je život van kaveza opasan (na stranu to što je potpuno neuobičajen i neprihvatljiv). Opisivali su sve gorke nedaće što mogu da zadese onog bezumnika koji tako nepromišljeno ide u svet bez kaveza – pominjale su se strašne stvari poput kiše koja vas namoči do gole kože tako da dobijete upalu pluća, podsećalo se na prljave životinje i zveri koje u svakom trenu mogu napasti, i na nebrojene druge strahote.
„Vi, dakle, hoćete da kažete da nikada niste pokisli? Nikada niste pokušavali da jezikom uhvatite kišne kapi i da zadržite pahulju na dlanu? I niste pustili psa da vas njuška, ni mačku da vam prede u krilu? I baš, baš nikad se niste bacili u nepokošenu travu na livadi i gledali bubamaru kako vam se penje uz ruku?“
Građani su zanemeli, i buljili su u mladića poluotvorenih usta. „Ovaj mora da je pomerio pameću“, mislili su u sebi, a žena sa detetom se krstila i šaputala molitve protiv nečistih sila.
„Zar baš nikada niste poželeli da zbacite te svoje kaveze i da samo potrčite niz ulicu, nebitno gde, samo da osetite da ste živi?“, nastavljao je trgovac.
„Potrčao je jednom jedan, i kažu da se nije dobro proveo. Sapleo se o neku granu dole kod fabrike i polomio nogu. Pričali su nam stari o tome. Ko zna šta je posle bilo s njim“, poluglasno je izgovorila neka mlađa žena i brzo spustila glavu, stideći se i sama ove sablažnjive priče. Setivši se ovog tragičnog događaja, stariji su prekorno vrteli glavama i mrmljali nešto sebi u bradu.
Mladi trgovac je ubrzo napustio grad. Nije uspeo da ubedi ljude da izađu iz kaveza, niti da proda svoje četke od kozje dlake, ali bilo mu je neobično drago što se sve više udaljavao od ovog čudnog mesta. Šljapkao je po baricama što su ostale od jučerašnje kiše, zviždukao melodiju koju je čuo od neke ptice u šumi, i radovao se pažnji koju će dobiti kada u svom selu bude pričao o gradu kaveza, koji zaista postoji. A šta je bilo sa stanovnicima malog grada? Ništa. Čudili su se nekoliko dana bezumnom mladiću i njegovim nerazumnim stavovima, pa nastavili sa svojim uobičajenim životom. Ipak, kao što svaki čudan događaj koji prodrma svakodnevicu malih mesta brzo biva ovekovečen u nekoj priči, tako je bilo i sa posetom mladog trgovca. O njoj se govorilo generacijama i generacijama. Mnogo godina kasnije, kada su već umrli oni koji su svojim očima videli mladića bez kaveza, oni koji su priču slušali i prenosili dalje sve su manje verovali u njenu istinitost. „Tako su nam pričali stari“, naglašavali su na kraju ove pripovesti. Ali, tradiciju nisu napustili – ako i vi kojim slučajem imate neke četke koje biste rado prodali, i ako vas put nanese u ovaj grad, nemojte se čuditi ako tamo zateknete hodajuće kaveze kako prelaze gradski trg na putu ka fabrici.
Šta, mislite da izmišljam? Ne verujete da ovakav grad zaista postoji? Ja Vam garantujem, dragi gospodine, da postoji. Štaviše, možete li biti sigurni da i sami ne živite u njemu? Ta gospođo, molim Vas, ne uzrujavajte se! Ne mašite toliko rukama, udarićete se o rešetku…
Izvor fotografije: pixabay.com
