Jednom sam upoznala neobičnu tužnu crnu pticu. Zalutala je u moju krošnju i zapetljavši krila u cvjetove trešnje uplašeno zapomagala tražeći pomoć. Kljunom sam je oslobodila i nasmijala se bespotrebnom strahu, rekavši joj da je drvo sloboda i da se u njegovoj krošnji ništa nijednoj ptici ne može loše desiti. Oslobodivši je, u strahu je mahnito odletjela. Nije me čak ni radoznalost nagovorila da je pratim. Nekako sam znala da će da se vrati. I jeste. Par dana poslije čula sam ga kako je sletio na tri grane iznad one na kojoj sam ja odmarala krila. Tužni crni gavran. Čekajući moju reakciju koje nije bilo nakon par minuta je nestao. I tako je počeo dolaziti svaki dan. Znala sam da je želio da se sprijatelji, a isto tako sam znala da neće moći da odoli mom šarenom perju, zato sam i izbjegavala susrete.
Odletjela bih u krošnju bijelog bora u kojoj je živjela bijela sova. I nas dvoje bismo letjeli preko nepreglednih prostanstava Afrike, iznad vijugavog tirkiznog puta Eufrata, sve do Amazonije ili daleko gore iznad ledenjaka sjevera.
I onda umorna od letenja vratila sam se kući u kojoj sam zatekla rasuto crno perje. Na jednoj grani ležao je. I tad sam ga pustila da mi ispriča svoju priču.
Bježao je iz kaveza. Kaveza koji je on sam napravio i u kojem su svoju ljubavnu priču živjeli njih dvoje. Želio je svim pticama da pokaže kako je on ptica koja može bez slobode. I onda je počeo da gleda u nebo kroz rešetke kaveza i počeo je da živi tugu. Poput klauna kada bi neko zalutalo jato prošlo pored njegovog kaveza odglumio bi sreću šepureći se u njemu. Onda je ona počela da se žali i onda su počeli problemi u okovanom ljubavnom gnijezdu. Zamalo da se rastužim ali nisam! Zašto da nas rastužuju naizgled sretne ljubavne priče nastale da bi nekoga drugog učinile zavidnim, nesretnim, tužnim?
Ljubav može da bude sretna i kada je skrivena u krošnji drveta daleko od drugih ptica. Gnijezdo se gradi ljubavlju, zajedno donoseći grančice u kljunovima iz svih šuma svijeta. Sreća nisu zlatne šipke kroz koje će neko da gleda u vašu naizgled sreću i iz koje ćete vi da čeznete za letom.
Poslala sam ga natrag u kavez. Pratila sam ga radoznalo sa najbližeg drveta i virila u to okovano gnijezdo. I da mi nije plakao i sklopljenih krila Boga molio za pomoć na tren bih pomislila kakva divna ljubavna idila i vjerovatno bih bila i tužna i zavidna. Ali znajući da ne postoji takav sretan kavez digla sam se put neba i odletjela daleko.
Svi mi sami gradimo naša gnijezda jer želimo da se u njima odmorimo od letova. U kaveze ulazimo iz drugih razloga. Neko zato što takav život želi, neko jer bude zarobljen u njega, a neko zato jer vidi kako su tuđi kavezi krasni i poželi da ima takav jedan… a nekim pticama i u gnijezdu je život divan, bez toga da bude okačen negdje na grani i izložen tuđim pogledima u kojima može da bude zavsti ili oduševljenja.
Piše: Luna Hodžić
