Tog prokletog jutra kada me je budilnik probudio odlučio sam da mi je svega dosta. Shvatio sam da više ne volim Karmen i da mi je dovoljno svađa. Bio sam odlučan u tome da joj sve kažem i da završim ovu agoniju jednom zasvagda.
Pozvao sam je i trudio sam se da moj glas ne naslućuje ni na šta. Muk. Ubrzo nakon toga, čuo sam joj korake. Gledao sam kako mi prilazi i nisam osetio apsolutno ništa. Obično su njeni koraci znali da probude nenormalnu sreću u meni, ali ovoga puta bilo je drugaćije. Nisam vikao, nisam bio grub i nisam svaljivao krivicu na nju, kao što sam to inače znao da radim. Prevalio sam preko usana tih par reči, i očekivao strašnu viku, svađu i čitavo jedno jato suza iz njenih krupnih, tužnih ociju. Ali sam se prevario. Pravo u moje grudi nastanio se najjači metak. Karmen se samo nasmejala.
Mislim da ću, dok sam živ, pamtiti taj osmeh. To je bio moj najveći poraz. Naravno, njene suze nikako nisu bile uspeh, ali njen pobednički osmeh ostavljao je zavidan trag. Da, ona ista Karmen, koja je znala da celu noć provede u svađi jer je nisam zagrlio dovoljno jako. Karmen, koja je znala da vrišti na mene da bi mi dokazala koliko me voli. Ona ista, koja je lomila čaše o pod i neprijateljskim pogledima zaustavljala krv u mojim žilama, sada me je udostojila samo jednim osmehom. Ostao sam nem. Nisam očekivao ovakav kraj, ali, ni tada nisam osetio ništa posebno. Ili sam samo ubedio sebe u to da mi Karmen nije potrebna? Ko zna.
Ubrzo sam krenuo da osećam jačinu njenog odsustva. Nije bilo nikoga ko bi mi ljubio kosu i ko bi me slušao kada sam u 3 ujutru hteo da se ubijem. Nije bilo nikoga ko bi mi pokazivao ljubav na tako uvrnut, a opet tako topao način, nikoga sa kim bih razgovarao o svim nepravednostima ovog sveta. Nije je bilo. Ali sam, na neki čudan način, uvek mogao da je osetim. Uvek sam nekako osećao da je tu. Znao sam kada joj se tuga omakne i skotrlja niz obraze, znao sam da po ko zna koji put traži opravdanja za moja nedela i znao sam da i dalje neprestano traži krivca u sebi. Znao sam da je sama, da više ne lomi čaše i ne vrišti ni na koga. Jer, u njenim očima, ja sam bio heroj i mirna luka, dok je ona u mojim bila samo jedna Karmen. Karmen, koju sam voleo, i verovatno i dalje volim više od sebe. Karmen, koja je davala više smisla nego bilo šta drugo u ovom besmislenom svetu. Oprosti, znaš da ne umem ni sa samim sobom.
Autor: Anastasija Osmanović ◊ Izvor fotografije: favim.com
