-A hoćemo mi da se volimo? Malo? – pitala je i gotovo spojila palac i kažiprst da bi mu pokazala to „malo“.
-Kako to misliš „da se volimo“? I to „malo“? – nasmejao se.
-Znaš valjda kako se ljudi vole! – raširila je oči od iznenađenja što je to pita.
-Mmm, možda znam kako ja volim, ne znam kako ti to radiš. – priljubio je svoje čelo uz njeno.
Znala je kako ona to radi. Onako kako je čitala u bajkama i romanima o ljubavi.
Ona voli svaku njegovu boru koju je napravio osmeh. I po koja briga. Ona ume da voli i tu gitaru, koliko god na nju ponekad ljubomorna bila. Voli kad joj prsti mirišu na njegovu kosu. A odeća na njegovu postelju. Bivalo joj je žao kada ne bi uspevala da evocira taj miris.
A znate šta mala najviše voli? Najviše od svega voli kako čuje sebe kada je sa njim. Čuje silovitu vodu koja udara u stene, razbija se o njih i ponovo im ide. Jer je pokreću. Teraju na život i bivstvovanje.
Tako i mala njega hoće da voli. I hoće da vidi kako on to radi. To voljenje.
-A da ti možda pokažem? – pitala je gledajući u te oči koje bi želela da ugleda svakog jutra kada se okrene na stranu i probudi.
-Da ipak pokažem ja tebi. – rekao je i poljubio ju je kako nije nikada do tada.
To je bio onaj super sjajni poljubac koji je viđala samo na posterima onih filmova o velikim ljubavima.
Onaj poljubac od koga se jedna nožica sama odvoji od tla i savije u kolenu.
Onako, kao na filmu.
Lidija ne govori često o sebi i to joj je oduvek najteži sastav na zadatu temu. U svojoj glavi spava u cveću, kupa se u čokoladi, peva, piše, voli i pleše.