– Tebe je teško ne voleti, ali je još teže muškarcu da prestane da te voli čak i onda kada zbog te ljubavi počne da pati. – rekao joj je jednom prilikom dok su sedeli pored kamina ispijajući toplu kafu.
Slušala ga je, unapred znajući da će malo čemu imati da prigovori i da nema smisla braniti se od njegovih reči ma koliko one grubo zvučale. Premda ljudi ponekad osećaju potrebu da tvrdoglavo zastupaju svoje stavove čak i kada su svesni toga da nikako ne mogu biti u pravu, ona nije bila od onih koje dozvoljavaju da ego nadvlada razum. Nije bila ni od onih koje ljubav tako lako obuzme. Emotivne veze joj često nisu bile prioritet i muškarci koji su se za nju vezivali s neočekivanom lakoćom ispaštali su zbog njene trezvenosti i obuzetosti karijerom i ličnim ambicijama pre nego emocijama. Bila je onaj tip žene koja tačno zna kakve će implicitne posledice njeni postupci prouzrokovati. Jedna od onih koje nakon svakog učinjenog koraka imaju već unapred osmišljen sledeći tako da ih ništa ne može zateći nespremne.
– Moraš malo da usporiš. – savetovao ju je – Nije svet onakav kakvim ga ti sebi predstavljaš.
– A kako ga ja to sebi predstavljam? – pitala ga je željna da sazna u čemu se to njihove percepcije ne podudaraju.
– Ti idealizuješ ovaj svet; izbegavaš rutinu po svaku cenu. Zaista bi trebalo malo da zastaneš i da se pribereš.
Između redova, ona je pročitala da joj on želi reći da previsoko leti. A znamo kako je u poslovici završio taj koji se usudio da se vine u visine. Tada je pomislila da možda on ne uspeva da je prati i da mu postaje teško i zamorno da drži korak sa njom. Zašto joj kada pomene rutinu o njoj govori kao nečemu sa čime čovek treba da se pomiri i nečemu što je neminovno stanje u životima svih ljudi. Svi ljudi. Pomislila je da želi da je strpa u takvu opštu kategorizaciju i od te pomisli joj je pripala muka. Spustila je svoju dopola ispijenu šolju kafe na pod na kojem su sve vreme sedeli i zagledala se u plamen vatre koja je gorela u kaminu. Pomislila je na svoje želje koje izgaraju u njenom telu poput te vatre, a čiji je plamen on sada poželeo da priguši. Da li mu je zasmetala vrelina? Ili je možda pomislio da će u tom plamenu zajedno sagoreti?
Ustao je i ubacio još jedno drvo u kamin. Vatra je počela da gori jače i plamen se širio. Da je kojim nesrećnim slučajem plamen vatre dospeo van kamina, proširio bi se po prostoriji i požar bi ubrzo uništio sav nameštaj, sve predmete koje su zajedno raspoređivali po sobi, domogao bi se svih uspomena i pretvorio ih u pepeo. Od te pomisli se stresla. Možda je želeo da je upozori na takvu potencijalnu opasnost koju mogu proizvesti neobuzdane želje.
Ali vatra je bezbedno nastavljala da gori u kaminu iz čijeg se okvira nije mogla otrgnuti i napraviti bilo kakvu štetu. Spokojno je obavljala svoju funkciju i grejala prostoriju bacajući svetlost na lica dvoje mladih ljudi koji su prestali da razumeju jedno drugo. Ili se barem njoj na trenutak učinilo da je on više ne razume.
Prišao joj je i zagrlio je. Valjda je tim gestom želeo da ublaži neprijatnu situaciju u kojoj su se našli. Uostalom, bilo je teško ne voleti je ma koliko da su mu njeni ideali i ciljevi zadavali nemira. Nije bio kao ona. Želeo je da se skrasi pored nje. Ali mu je ona izmicala kad god bi pokušao da se približi. Smatrala je da će takvim načinom života zapasti u rutinu i kolotečinu iz koje se ne može izvući. Nije želela tako da se zarobi. On je želeo da je oslobodi zabluda koje je negovala u svojoj glavi. Ponovo se nisu razumeli. Možda više zaista nisu na istim talasnim dužinama.
U sobi je neprijatnu tišinu koja je zavladala remetio samo zvuk pucketanja vatre u kaminu koja je nastavila da bukti do kasno u noć.
Autor: Tijana Katić
