-Baby I’m wasted.
All I wanna do is drive home to you.-
Hoću da dodjem.
Odmah, sad.
Želim da te vidim.
I njegovo negiranje te iste ideje, bez pogovora.
Jer mi smo ti vazda na tri četri-kad?
Odmah sad.
Impulsivni kreteni.
A ne zna se ko se više ponosi činjenicom da se ipak imamo.
I nakon čitavog sata ničega,
usledilo je jedno
ružno laku noć.
E pa nećeš ga,
nedostajaće ti jednom,
budalo jedna,
budala jedna da poželi da ti dodje u nedoba na minut, da vozi do tebe samo da ti oči poljubi, skote belosvetski!
I tada sam shvatila, odmah nakon,
nedostajaću i ja sebi ovakva.
I ako on to nikada neće saznati.
Hoćeš da odem?
-Ne.
Pa šta hoćeš onda?
-Ako odeš… biću sam, i sunčaću se noću sam, u svom krevetu.
I evo ga,
Smejem se u ekran telefona.
Volim ovog čoveka, volim ovu budalu!
Smejem se, jer se setim one blentave face uvek kada pomene to sunčanje,
jebalo ga sunčanje,
I taj lemur koji širi ruke prema suncu i tako se sunča.
I dok mi priča o nekoj ozbiljnoj temi, kasno u noć, ležeći na ledjima, i objašnjava nešto šireći ruke, prekida misao pitanjem, ozbiljne face, znaš li ti kako se sunča lemur?
Ne znam ljubavi.
Vidi, kucaj tamo…
I eto,
Opet se smejem.
-Čoveče ne ljuti se-,
to smo mi,
pa ko prvi do cilja,
jedemo jedno drugo,
a bacamo kockice uzalud,
jer,
na samom kraju vraćamo se istoj kući.
Eto ti pesma.
Autor: Marina Avramović ◊ Izvor fotografije: weheartit.com
