Kako se odlazi?
Sasvim rano, pre svitanja, posle jutarnje kafe.
Nedostaje mi šolje iz koje sam je ispila.
Na prstima, bosih nogu, punih očiju suza.
Obula sam se u hodniku.
Još uvek pospana, još uvek neodlučna.
Igrala sam se ključevima na pragu.
Zamišljena, sa knedlom u grlu.
Poruka je ostala na stolu.
Naslonjena je na našu fotografiju sa mora.
Kroz dnevnu sobu, pa hodnik.
Kroz treći, drugi i prvi sprat.
206 stepenika niže.
Niz ulicu.
Iza ugla.
Tamo se odlazi.
Lagano, kao da sam krenula po cigarete.
Kao da se vraćam za pet minuta.
Kao da je sasvim običan utorak.
Bez kofera, bez pozdrava, bez tebe.
Ranac je na leđima.
U njemu par sitnica.
Izgužvana siva dukserica, do pola potrošen parfem, računi zagubljeni u postavi, roze sveska, žvake i tvoja slika.
I karta.
U jednom pravcu.
Tako se odlazi.
Iz fotelje, iz kupatila, iz posteljine.
Iz srca.
Iz svog života.
Smelo, hrabro, konačno.
Zatvorila sam vrata.
Nastavio si da spavaš.
I pitala sam se, dok je voz napuštao šine, šta si prvo uradio…
Istegao si se i podigao roletne.
Pratim ti mislima korak po stanu.
Parket ti škripi pod nogama.
Prstima stiskaš kapke.
Onda čitaš i čitaš.
Pa gužvaš poruku.
I šta onda?
Telefoniraš.
Nisam dostupna.
Bacaš poruku.
Opet telefoniraš
Bacaš telefon.
Glava ti je u dlanovima.
Sediš na fotelji, koja je još vruća od mog tela.
Šutiraš nameštaj. Gaziš poruku. Vičeš.
Ja te više ne čujem.
Džabe dozivaš.
U kupeu sam.
U hladnom sedištu, koje je presvučeno crvenim skajem.
Sa rancem na butinama.
Plačem.
Šine su ispred mene.
300km na sat.
Daleko.
U neku tuđu večnost.
U nečiji rodni grad.
U nepoznate ulice.
Sama.
Razočarana.
Izigrana.
Povređena.
Prevarena.
Bez objašnjenja i svađe.
Bez poslednjeg zbogom.
Tako se odlazi.
Bez povratka.
Konačno.
I zauvek…
Autor: Anđela Češljarac
unsplash.com
