-Je l’ nekad prođe? – spustila mi je glavu u krilo, a sa sobom je vukla rolnu toalet papira i šmrcala.
-Prođe, mićo, prođe. – mazila sam njenu kosu, ne bih li je nekako umirila. Žene. Pate i ne štede se.
-Je l’ bude brzo? – upitala je plačnim glasom.
Srce mi se cepalo na zilion komadića. Kako da ponovo slomim njeno, već taze slomljeno? Ali prijatelji su tu da izgovore one teške istine, naročito onda kada je šteta već učinjena. Morala sam.
-Zavisi kako pustiš da prolazi. – gutala sam knedlu i nastojala da je proteram rakijom.
-Kako to misliš?
-Moraš da se štitiš, mala. Koliko god znaš i umeš. I što je najvažnije, koliko sama sa sobom možeš da se boriš.
-Ali ja ne mogu da prestanem da vrtim sve to kroz glavu, njegove reči, situacije, sve. A ne mogu ni da prestanem da se javljam. Kako bre tako lažu! – zajecala je, a ja sam spustila levu šaku na mala leđa koja su se tresla od plača.
-Ne znam, mala, kako. Ne znam. – popila sam još jednu rakiju i zavalila glavu na dvosed. Žene.
Nekada sam i ja proživljavala slične stvari. Znala sam od ranije kako je to kad nešto samo nestane. Nešto što se uvuklo pod kožu i neće napolje, ma koliko ga ti od sebe terao. Ali te se stvari ne seku. Jer se tako ne može.
Dugo će prolaziti ta slova pred očima, glas koji kazuje stihove, ono „volim te“ koje se denulo Bog te pita gde, čekanje na stepeništu zgrade u nedoba. Rukama će prolaziti zagrljaji, dodiri, sitne pažnje, i gomila reči da si nekome nešto. Jer se tako mora.
I nema tu puno neke filozofije. Ne prolazi samo od sebe. I ne prolazi brzo. A ako je nečija ljubav nestala tek tako, onda nje nikada nije ni bilo. Jer ja verujem da se te neke stvari ne zaboravljaju lako, ako se već o njima na takav način govori. I ne znam kako to vole, i onda okrenu leđa bez da se ikada još jednom osvrnu. Izem ti ja tu ljubav.
Ili nekoga voliš ili ne. Prosto k’o pasulj.
-Kako je kod tebe prolazilo? – pridigla se i pogledala me je sa toliko očaja i želje da joj pružim neku nadu.
Uspravila sam glavu i pogledala je u oči.
-Ili prođe ili te ne prođe nikada. Samo naučiš da živiš sa tim, negde ga nekad zaturiš i ostaviš. Ali nemoj da sebe navikavaš i da vežbaš te stvari. Neka ovo bude prvi i poslednji put. Jer je to jedna đavolja rabota. Niko ne zaslužuje da ga iznova i iznova razbijaju. Veruj mi. Ako neko zna, znam ja. – ponovo sam zavalila glavu na dvosed, a ona se vratila u moje krilo.
Lidija ne govori često o sebi i to joj je oduvek najteži sastav na zadatu temu. U svojoj glavi spava u cveću, kupa se u čokoladi, peva, piše, voli i pleše.